Басара, Анђео атентата

У роману Анђео атентата (Лагуна, 2015) поново, након извјесног времена, имамо оног старог доброг Басару, духовитог, интелигентног, провокативног, на трагу најбољих традиција жанра рођеног из духа хумора, жанра у којем се као писац најбоље сналази. Као што веома добро знамо, постоји и онај други, натуштени, памфлетистички и дневнополитички настројени Басара, Басара за кога се врло често може помислити да, у духу самопорицања, литераризује искључиво негативне националне аутостереотипе. Овом свеопштом сатиром, међутим, Басара се изванредно насмијао не само своме сопственом него и бројним другим европским народима, наругавиши се и то нештедимице превасходно онима који су улазили у састав Аустроугарске монархије непосредно прије Првог свјетског рата или су били виновници и свједоци њене пропасти.

И поред неких мана његовога приповиједања, поред његових претјерано некоректних идеолошких насртаја на неистомишљенике у српском јавном, културном и политичком животу, у памфлетистичком дијелу свога стваралаштва, поред неких очигледних траљавости у структури и композицији његове белетристике, о Басари се с пуном одговорношћу и у свакој прилици мора говорити као о најталентованијем српском приповједачу-хумористи на почетку 21. вијека. Све ово, сви квалитети као и све мањкавости његовога стваралаштва, сажето је у његовоме новом дјелу Анђео атентата.

Басара је од Фаме о бициклистима па све до данас мудро експлоатисао бројне карактеристичне поступке својствене постмодернистичкој фикцији у Европи и свијету. Иако је то и даље његово најкомплетније дјело, Басара је стваралачки и критички „експлодирао“ тек почетком новог вијека, а његови бројни нови наслови носе одлике изразитог сатирично-пародичног и карневалескног духа, који се огледа у поступку, еминентно постмодернистичкога, разбијања националних, културних, религијских и других метанаратива, превасходно у оквиру своје културе, а онда, како рекосмо и у другим културама. Подривање и преиспитивање ауторитета и ауторитарних верзија историјске или идеолошке истине, сасвим сигурно, доминантна је одлика Басариног стваралаштва. То подривање и преиспитивање Басара литерарно и интелектуално постиже мајсторским хумором, који је такође ненадмашан у новијој српској књижевности.

Већ према првим редовима Анђела атентата јасно је да ће бити изневјерен хоризонт очекивања свих оних који су мислили да иза помпезног наслова, који помало подсјећа на дјело великог Сабата, долази још један „басаријански“ псеудолитерарни памфлет који преко ноћи заборављају чак и најоданији поштоваоци овог сегмента његовога списатељског рада. Уз помоћ гласа „прекогробног“ надвојводе Франца Фердинанда, који своју верзију Сарајевског атентата и посљедњих сто година европске историје саопштава своме (историјски непостојећем) биљежнику Берхтолду, Басара је реализовао маестралан критичко-сатирични „монолог“, дајући одушка својим сопственим промишљањима поводом бројних актуелних тема 20. вијека. Тиме је, својим препознатљивим стилом, на моменте и урнебесно духовитим инвективама, желио да подвргне беспоштедној сатири превасходно национални метанаратив о Првом свјетском рату и Аустроугарској монархији. То је повод који је, иначе, сто година након почетка Великог рата (и „околних“ догађаја) изњедрио у српској књижевности бројна јубилејско-намјенска и пригодничарска дјела, сама по себи карикатуралног типа и више него пролазне вриједности, а без обзира на исто тако пригодно им додијељене награде, о којима се такође не може рећи ништа боље.

Басарин Фердинанд је један неуштогљени, релаксирани и виспрени, али помало и намћорасти надвојвода, актуелан и обавијештен, понекад и вулгаран, али у границама мјере и укуса, чак и за аристократу тог формата. Овакав надвојвода, односно његов дух и његов галгенхумор, послужио је Басари да избјегне замку салонске и књишке перцепције ове проблематике и да јој да духовиту, елегантну и интелигентну ноту, један надасве карневалескни брејнсторминг на тему сто година (средњо)европске и балканске самоће. Алудирамо, с јасном намјером, јер ово Басарино дјело повремено заиста подсјећа на славно Маркесово остварење, на „магични реализам“ за који је наш писац и раније показивао огроман таленат. Још више нас је на то дјело подсјећао роман Почетак буне против дахија, у односу на који, између осталог, у Анђелу атентата постоје, непотребно и нападно, и нека дословна понављања, једна изразита аутоцитатност.

Неке од наведених одлика новога Басариног дјела ћемо и илустровати, а као примјер одабрали смо углавном хетеростереотипе и хетероимаже које изговара надвојвода Фердинанд. Чак ако и нису најквалитетнији и најкомичнији дио ове Басарине књиге, свакако су најрепрезентативнији. Ево неких примјера:

Хрвати су, Берхтолд, уопште узев, прецењен народ, а о њиховом самопрецењивању боље је и не говорити.

...видећемо да постоје цивилизације – а Србија спада у такве – које своју земаљску егзистенцију не темеље на напретку културе и животног стандарда, већ на сасвим супротним стварима.

Апсолутно је немогуће, Берхтолд, придобити, па чак ни купити српску лојалност.

Још смо ми, Немци, добро и прошли, и то не захваљујући политичкој мудрости, него захваљујући божјем провиђењу које је Хрвате начинило католицима, а Србе препустило шизматицима. Да није било те поделе – привидне зато што су и Срби и Хрвати у суштини привидни – још би се црње нама Немцима писало. Да није те поделе, Срби и Хрвати би били један народ, не би имали другог избора – свеједно да ли би се звали Срби или Хрвати или би понели неко треће име – и тако јединствени би направили таква срања да је то напросто немогуће замислити.

Нико не мрзи тако као Мађари; све остале мржње су смејурија у поређењу са мађарском.

Немојте замерити што парафразирам самог себе, али рекао бих да су Пољаци, слично Мађарима, показали одсуство сваког шлифа самим тим што су се уместо православљу – религији као створеној за Словене – приклонили католицизму. И то из ниских побуда. Учинили су то само да би се заштитили од Руса. Разложно је претпоставити да би се у случају да су оптирали за православље Пољаци врло брзо утопили у руском мору, али питам ја вас – шта је лоше у утапању у руско море и да ли је долично католичку веру употребљавати као кондом?

Култура је – утувите ово – последње уточиште сиротиње, снобова и искомплексираних духова, укратко свих оних који настоје да се прикажу бољим него што јесу, а Французи су школски пример таквих типова.

Тако се то ради на Балкану. Тамо се не задовољавају пуком ликвидацијом непријатеља, него га приде скувају и поједу да би га потом сварили, искористили хранљиве материје и на крају га претворили у говно. Добро је што су мој леш брзо уклонили са места злочина јер би се у супротном лако могло догодити да завршим у буреку, пилаву или босанском лонцу, а потом у јами неке ћенифе на Мејташу.

У такозваном цивилизованом свету и дан-данас је у оптицају стереотип о Италијанима као доброћудним, лакомисленим приканима, ревносним католицима који негују култ мајке и који на обалама мора поваздан читају поезију, пијуцкају вино, свирају мандолине и певају O sole mio, иако чињенице говоре да су Италијани једна од најподмуклијих, најсвирепијих и најкрволочнијих европских нација.

За сам крај овога приказа још само неколико осврта на дјело. Будући да надвојводин „дух“ проговара и почиње са „данашње“ тачке гледишта, Басари је било могуће да наратив овога романа обогати сјајним и успјелим анахронијама, али исто тако и да забрља неким очигледним грешкама и траљавостима (погрешно наведена година или датум и томе слично), нарочито када је у питању тај темпорални аспект. Попут Андрића, који своје велике мисли о Босни и Босанцима артикулише као размишљања страних дипломата и странаца уопште, Басара своју мисао о Србима (и другима) такође уступа једном „аутсајдеру“, хабсбуршком надвојводи. Он то и није у потпуности, јер као аустроугарски надвојвода у исто вријеме је и неко ко веома добро, изнутра, познаје народне карактере сопствене царевине. Отуд и тако наглашена „компетенција“, али и позиција другости: Басара је то зналачки уобличио. Потом су ту интернационална и интеркултурална тема које се темеље прије свега и изнад свега на, видјели смо, сочним (хетеро)стереотипима, чија сврха и иначе није ништа друго него да слатко насмију, а Басара је у томе успио, насмијао нас је прије свега, али и не само насмијао. У том смислу ово дјело је, без икакве сумње, оно најбоље од савремене српске литературе написане поводом Првог свјетског рата, која је остала углавном у оквирима предвидљивог и просјечног.