Тања Ступар Трифуновић, Сатови у мајчиној соби, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2014.
По први пут у новом жанровском руху Тања Ступар Трифуновић нас је обрадовала романом Сатови у мајчиној соби. Премда, то је роман који је у великој мјери лирски интониран, јер ауторка бројних досадашњих књига пјесама прозу овога романа гради препознатљивим стилом и поетским маниром, чак много зрелије и успјелије у односу на нека своја ранија пјесничка остварења. Штавише, усуђујем се да кажем да је роман Сатови у мајчиној соби до сада најљепша Тањина пјесма.
Откако су изашли из штампе, Сатови су на необичан начин у фокусу јавности, а оно што прво пада у очи јесте чињеница да је овај роман, као освјежење књижевног и културног стваралаштва у Бањалуци и широј регији, засад неправедно остао на бројним утјешним наградама и „ужим изборима“. И то почев од неких локалних књижевних награда, па до НИН-ове награде, најзначајније када је у питању цјелокупна романескна продукција на српском језику, гдје су Сатови, у конкуренцији од око 150 романа, ушли међу првих десет најбоље оцијењених дјела у 2014. години.
Иако се ради о години (и годинама) изузетно скромне литерарне продукције, гдје нема значајније квалитативне разлике између првонаграђених књига и оних нешто слабије (или знатно слабије) рангираних, чак и када су најпрестижнији конкурси и награде у питању, не можемо а да не примијетимо да постоји образац према којем су Сатови остајали најчешће негдје при врху али никад и првонаграђени. То у нашој култури није прва књига сличне судбине, но у овом случају јасно је да је роман Тање Ступар Трифуновић остао заробљен између конзервативних и либералних обичаја награђивања и вредновања, при чему евидентно није задобио пуно повјерење ни једног ни другог „центра“ (тачније речено владајућих крајности) овдашње књижевне културе.
Или није било довољно куражи да се награди један управо овакав роман. Роман који садржи више него довољно фине литерарне храбрости да се проговори о универзалним, а не само о идеолошким и биолошким проблемима жене и женскости. Проблемима који постоје одувијек, а не само у савременом контексту. А гинотекст овога романа заправо у много чему и нехотице помирује управо оне идеолошке крајности које га у ових неколико мјесеци постојања занемарују или одбацују различитим средстима, али готово истим манирима.
Тања Ступар Трифуновић овај роман пише зрело и искуствено, топло и исповиједно, лирично и до танчина представљајући своју јунакињу (односно јунакиње) у сложеном психоемотивном, али и креативном животном тренутку. Отуд је ово књига о једној жени, али и о свим женама које проговарају кроз ону која пише овај роман или о Ани о којој се пише овај роман. Њихове особине и њихове судбине су као нека врста архетипског ДНК по женској линији у овом роману. (Премда морам да примијетим да Анино психоемотивно стање ни по чему није необично нити посебно и да Анина прича односно судбина ни по чему није типично или ексклузивно женска.) Ово, надаље, није аутобиографски роман, ово је роман о жени кроз коју и из које проговарају и мајка и кћерка, али и оне небројене улоге и гласови које живот одједаред додијели једној особи, породичне и друштвене.
Јунакиња овога романа поставља бројна питања у своје име и у име свих жена, па ипак роман генерално не даје одговор на суштинско питање: која је то права жена која треба да буде ослобођена, шта је она, шта жели, шта представља, шта надасве значи бити жена ако се изузму све те „прозаичне“ улоге од којих су мајчинство и супружништво само неке. Ауторка Сатова створила је јунакињу из које претежно у депресивно-меланхоличном тону, о суштинским женским потребама и хтијењима, неубједљиво проговара интимна и индивидуална фрустрација, празнина због изгубљене, недостајуће, неостварене или никад пронађене љубави. Осим тога, један од романескних гласова ове сложене наративне структуре запада у класичну „јерес генерализације“, приписујући особине једне жене већини жена.
Прави подвиг у овом роману је један упечатљив сегмент у којем ауторка, рекао бих по природи ствари, не заборавља једну категорију жена, ону коју ова култура (па и ова цивилизација) најчешће заборавља – наше преткиње. Капа доље, Тања, за тих неколико страница! Јер, ко још данас чује мученички, крхки и ненаметљиви глас наших преткиња које као да никада ни постојале нису, а од којих смо наслиједили можда и љепше и важније ствари него од „праотаца наших“? Ко уопште може да чује тај тихи унутрашњи глас све док га окружује и обликује тумултус старих и новопечених, подједнако искључивих идеологија. А то је глас који је углавном занемарен и маргинализован у андроцентричној, али ништа мање ни у култури која данас представља њену критичку опозицију. У првом случају тај глас је непожељан гост који подсјећа на „прагријех“ почињен према женском мистичном принципу као и на све оно што отуд происходи. У другом случају, мистично и прамајчинско нису довољно (или нису уопште) фенси да би данас указали на „истински женски проблем“, у процесу друштвене еманципације и радикалнофеминистичке индоктринације жене.
Има овај роман и својих мана и мањкавости, дакако. Као ни већина других дјела када је у питању ангажовано женско писмо, роман Тање Ступар Трифуновић, макар то био и само дјелимично, није имун на онај некритички (ауто)стереотип према којем су жене непожељно и од рођења нежељено робље које пере, риба и кува, док је мушкарац, макар и у своме најдоброћуднијем издању, сведен на потпуно одсуство емпатије. А истина је заправо да живимо у цивилизацији у којој просјечан мушкарац није ништа мање маргинализован нити ишта мање потлачен од жене. Живимо у цивилизацији у којој су исто тако врхунски маргиналци – пјесници и мистици – открили и опјевали оно што су назвали и величали као вјечито женско. Па ипак је тај трансцендентни принцип, оно најљепше што је мушкарац икад створио или дао, у међувремену замијењен сврсисходнијим начелима и конкретнијим потребама – потребама женске идеолошке хигијене и осмомартовских идеала у књижевности (и уопште).
Али авај, има ли данас ико слуха за нешто више од тога? Ово је цивилизација у којој је жена имала и у много чему још увијек има архетипску суштину и мистични значај, о чему свједоче највећи духови и ствараоци. Да скратим причу, жена би, у пренесеном смислу, требало да буде богиња а не сифражеткиња са уздигнутом песницом. Жена као „половина која недостаје“ у хијерогамији ове цивилизације. Друга таква половина је мушкарац који би то могао да схвати или прихвати. Тања би ме овдје с правом допунила: обје половине недостају. Јер, Тања Ступар Трифуновић је пјесникиња која је на сцену ступила у рефлексивној младалачкој потрази за вишом истином. И у Сатовима, у зрелијим стваралачким годинама, са руком и срцем жене која се цијелим својим бићем, а не само увјерењима, ухватила у коштац са животом, љепотама и кризама које овај доноси, Тања је (још увијек) таква пјесникиња.
