Поводом романа Почетак буне против дахија (2010) и Mein Kampf (2011)
Светислав Басара
(1953) могао би се назвати најзначајнијим живим српским писцем уколико би се
његовом умјетничком таленту и стваралачкој плодности прибројала склоност ка провокативној
књижевној акцији и његов ангажман у јавном животу. Умјетничке и ангажоване
елементе у досадашњем књижевном дјелу и јавном дјеловању Светислава Басаре
најчешће и није могуће одвојено посматрати. То су елементи који у литерарним и
публицистичким варијацијама откривају снажну, упечатљиву енергију која већ више
деценија прати, а понекад и намеће стваралачки ритам српске књижевности. Басара
пише и о њему се пише. Недавно је објављен и тематски број часописа Градац (број
178–179, година 38, 2010–2011), посвећенен Басари. У темату је садржан избор
текстова и одломака из Басариних репрезентативних дјела, као и респектабилан
зборник публицистичких текстова, стручних и научних радова о његовом досадашњем
стваралаштву. Басара представља узданицу једног значајног дијела српске
јавности, нарочито у културноумјетничком, друштвенокритичком и политичком
погледу, али и предмет оштре критике и полемике која је усмјерена према њему
самоме и његовом специфичном стилу. Ова двојност, у напуклом огледалу
Басариног дјела, одраз је добро познатог политичког и идеолошког контраста
Србије. На поетичком плану „пукотина“ се најчешће протеже за рачун критичког,
али понекад и на штету умјетничког идентитета Басариних дјела.
Ову двојност
писац је уклопио и у нарочиту текстуру романа Почетак буне против дахија
и Mein Kampf, од којих ниједан није умјетничко дјело непролазне
вриједности. На моменте успјело подражавање маркесовског приповиједања у роману
Почетак буне против дахија огледа се у мотивима и догађајима из српске
историје, интерпретираним у матрици магичног реализма и одговарајућег
приповједног стила. Тамо гдје су интензивнији магичнофантастични елементи,
појачава се и присуство хумора – ту се Басарин мимезис употпуњује вјештином да
насмије читаоца и у томе се он, као писац, заиста истиче и остварује.
Карневализација, пародија, сатира, цинизам, иронија и карикатура чине само дио
лепезе Басариног фестивала хумора. Но, његов хумор само на тренутке дјелује на
читаоца благотворно и љековито у овом дјелу у којем је садржана једна
романескна реевалуација националне историје и то на темељима најбољих традиција
жанра. Магични мимезис и смјеховни елементи романа држе читаоца будним до
краја, али крај је резервисан само за спознају да Почетак буне против
дахија одражава тек један неуспио покушај, једно ругање ради ругања, и да
у њему нема готово ничега достојног тих најбољих традиција.
Ових „двјеста
година српске самоће“ испричано је у првом дијелу финим пролепсама и
аналепсама, убједљивим наративним стилом са зрном мистике и фантастике,
натприродног и езотеричног, али све то је „потрошено“ врло брзо, већ на крају
Првог српског устанка у овом псеудољетопису новије националне историје. У
другом дијелу немамо чак ни толико да се можемо подсјетити на лектиру чија је
парадигматична вриједност једини Басарин адут. Претенциозни коментатор није се
показао као дорастао романсијер историје двадесетог вијека, а огромна је
стилска и композициона диспропорција која прати Почетак буне против дахија.
Дио у којем описује најновију историју и актуелни друштвенополитички тренутак,
прати низ често инвективних произвољности: фактографија је у њему подређена
романсираној и субјективизованој визији ангажованог Басаре. У другом дијелу
романа не само да нема ништа што је наговијештено у првом, него се све претвара
у низ неукусних увреда у обланди површних опсервација. Оне су одраз немоћи да
се напише један заиста „магичан“ роман, да се уобличи једна конструктивна
реевалуација историје, макар и у карневалски подстицајном стилу.
Белетристички
још скромнији Mein Kampf такође садржи поетичке елементе које Басара
користи и у ранијим својим дјелима, али је битно другачији у односу на Почетак
буне против дахија. Прије свега, то је један нецензурисан (мислим на
стваралачку аутоцензуру) памфлет, с повременим луцидним моментима (јер Басари
се луцидност не може спорити), једна огољена вербална паљба по симболима свог
неистомишљеништва, а то су прије свих Добрица Ћосић, Ђорђе Вукадиновић,
Слободан Антонић, Војислав Коштуница итд. Годинама Басара упорно варира једну
те исту (сада већ) незанимљиву причу, причу коју знамо напамет, причу са истим
протагонистима, истом поентом, истим предвидљивим исходом и дометима. Енергију
расипа на споредне играрије које, додуше, с времена на вријеме нешто обећају,
нешто наговијесте, али у коначном резултат је увијек разочаравајући за оне који
од Басаре очекују највише у белетристичком погледу. Басара одбацује митско,
критикује национално, обрађује и подражава мистично-магично, обилато користи
езотеричну лектиру, али поетски универзално нема снаге да досегне и освоји.
Елем, некада у потрази за „Еванђеоским бициклистима ружиног крста“, а сада по
многима „жута мајица“ тзв. друге Србије, у дјелу Mein Kampf поставља
једну мановско-кафкијанску сценографију и, служећи се хумором, сатиром и другим
својим провјереним „оружјима“, у коначном поново даје једну гротескну алегорију
Србије и друштвенополитичку критику лишену умјетничке вриједности. У њој су
ангажована и критичка нота неоспорне, ту и тамо конструктивне, али често и
претјерано неукусне. У њој је Добрица Ћосић и даље опсесија, метафора, фетиш,
повод неких бурлескних епизода, али и тужних и опсесивних настојања да се писац
сатанизује као националшовиниста и фашиста, а притом све национално као –
„фашинационално“. Настојање да се, литерарним путем, изврши „денацификација
нације“, тенденција је и овог Басариног романа, иста она која је данас помодно
и учестало присутна и код неких других српских писаца неједнаких умјетничких
могућности и неједнаких у стилу.
У својој
огољеној борби против политичких и поетичких противника, у вишедеценијском
настојању да их књижевним оружјем дискредитује, понизи, попљује и порази,
Басара гради ове своје „романе“ на штету романа, далеко од истинске и изворне
поетике антидогматског жанра. Проза у којој доминира брутално, неукусно и
дегутантно, као лоша имитација гротескног и карневалескног, још лошија је
имитација критичког и пародичног карактера најбољих романа свјетске
књижевности. Имитација и тенденција, као и врло добро познати Басарин
ангажовани стил – то су чињенице у којима се огледа његова новија проза. У
умјетничком и у публицистичком изразу Басара се већ дуго бави критичким
превредновањем и пародирањем националних вриједности, митова, националне
историје и историографије као науке. Понекад су поједине личности мета његове
опоре критике, а понекад колектив као такав. То су најчешће личности од
ауторитета, а готово да и нема дјела у којем не критикује Вука Караџића, његове
реформе и њихове посљедице у српској култури. Задаци које најчешће ставља пред
себе одраз су настојања да се национална прошлост и култура сагледају из
другачије перспективе, што углавном резултује предвидљивим, али интелигентним
поступцима демистификације, демитологизације, деканонизације, десакрализације,
денацификације, дезидеологизације, дезиндоктринације итд. Другим ријечима,
Басарин стил данас у основи чини низ радикалних поступака у оквиру једне
тенденциозне деконструкције новије српске историје, те њене историографије као
некритичке, популистичке и чак националистичке, док се ослонац у његовој
актуелној прози, као и раније, углавном идеалистички тражи у изворној духовној
вриједности предвуковске традиције.
