Вук Драшковић, Исусови мемоари, Лагуна, Београд, 2015.
У једном од помпезних интервјуа датих непосредно уочи или поводом објављивања своје нове књиге и у не једном своме досадашњем јавном наступу, Вук Драшковић је упутио мање-више реторичко питање: хоћемо ли дочекати српског Вилија Бранта. На тај начин алудирао је на гест једног од најважнијих њемачких политичара након Другог свјетског рата, на његово извињење жртвама нацизма које је имало далекосежан одјек можда и највише због тога што је поменути политичар клекнуо и пред жртвама нацизма, али и пред преживјелима у рату. Драшковићева алузија на овај неупоредиви гест, међутим, представља површну литераризацију политичке митографије у новијој ексјугословенској историји, континуирану провокацију упућивану готово свим српским владама након ратова деведесетих и, што је најжалосније, перверзно додавање соли на рану свим жртвама тих ратова. Све то под изговором националне катарзе, а у режији једног, никоме симпатичног, маргиналног идеолога.
Нови политички, а и литерарни маневар, након бљедуњаве књиге Via Romana, носи наслов Исусови мемоари и у њему аутор компензује своју очигледно неостварену фантазију: да буде српски Вили Брант. Пошто му то није успјело на политичком плану, а вјероватно и неће успјети, Драшковић је одлучио да по том питању учини што је више могуће на литерарном плану. Већ сада се може рећи да су Исусови мемоари нови бестселер српске књижевности, јер колико год Драшковића политичара с правом сматрали недосљедним и контроверзним, Драшковића писца нико од нас нема право третирати као дилетанта. Напротив, задивљује његова храброст и упорност да пише о најболнијим тачкама националне историје и политике новијег времена. Иако то не чини врхунским мајсторским манирима, мора му се одати признање за одређене књижевне и умјетничке домете у низу до сада објављених дјела.
Међутим, политичке и идеолошке конотације најновијег романа Вука Драшковића у најмању руку су одраз бизарног настојања да дистрибуција кривице за ратове и у ратовима деведесетих међу народима буде што равномјернија (у свјетлу ексјугословенске политкоректности), али да у предњи план ипак дођу српски злочини (у свјетлу евроатланске политкоректности). Српски књижевни Вили Брант на тај начин списатељски је клекнуо пред жртве кољачких и пљачкашких похода паравојних хорди које су се криле иза српског имена и лажно китили националним знамењем. Нико од нас му не може и нема право то замјерити. Али, ипак, има право примијетити што се то чини на салонски начин, сагласно западњачким политичким трендовима према којима су Срби једини „лоши момци“ посљедњега рата. Драшковићева псеудобрантовска мимикрија вријеђа и достојанство жртава рата, на свим странама, али и интелигенцију свих оних који су рат у бившој Југославији искусили непосредно, оних који још увијек живо осјећају мирис спаљеног дома или губитак најмилијег, свих оних који су на властитој кожи спознали да су пси рата били свих националних и конфесионалних „раса“, а не само српски и православни.
Преувеличавајући, у сваком погледу, сопствени политички значај, те упорно у медијима алудирајући на поменути гест Вилија Бранта, Драшковић одлази и корак даље, дословно и не само фигуративно, доводи у исту раван нацистичке и усташке злочине у Другом свјетском рату, о којима су писали Иван Горан Ковачић, Скендер Куленовић и други „несрпски“ југословенски писци, са српским злочинима у ратовима деведесетих, питајући се гдје су српски Горани и Скендери да опишу те злочине. Свако ко има елементарно знање из историје, опште па и књижевне, овоме се може само насмијати и то нарочито у свјетлу свега онога што пише и како је умјетнички обликовано у Исусовим мемоарима. Драшковић је, јасно је као дан, wannabe не само у односу на Вилија Бранта, него и у односу на недостојно поменуте Ковачића и Куленовића. У својој салонској, непроживљеној и недоживљеној верзији посљедњег рата, свјетлосним је годинама од „Јаме“ и „Стојанке мајке Кнежопољке“, не само према умјетничким дометима него и када се узму у обзир суштинска значења и поруке ових великих дјела југословенске књижевности о страхотама рата и злочина.
Површно и стереотипно, дословно имитирајући западњачки наратив и перцепцију ратова деведесетих година, угађајући просјечном ексјугословенском читаоцу „гладном“ плитке политичке интриге, Драшковић приказује српску политичку сцену (гдје је он, јелте, једини исправни и несхваћени), српску интелектуалну елиту, Српску православну цркву и њено свештенство, растројену и подивљалу српску војску, злочиначке тајне службе, растројену и шизофрену колективну свијест, гротескно национално памћење итд. Нема ту ништа од књижевне умјетности нити, уз њену помоћ, брантовских политичких идеала катарзе, извињења и помирења. Кривица за посљедњи рат и злочине у њему, напросто, није једнострана и није само српска, па је самим тим бесмислено доводити је у било какву везу с Брантовим гестом и нацистичким погромима који су му претходили. Кривица за посљедњи рат и злочине у њему, напросто, мора да буде другачије евалуирана и другачије изражена у књижевном дјелу. За таквим дјелом уистину вапи цјелокупно ексјугословенско „тржиште“, а оно, то истински антиратно дјело (антиратно а не арбитрарно), мора да буде полифоно у пуном смислу и у пуној мјери и мора да буде без остатка лишено политичке коректности, декларативности и плитких идеолошких апологија. То и такво дјело тражи великог, истинског мајстора књижевне умјетности, али и доброг, племенитог човјека који ће хтјети и умјети да укаже на трагичке размјере братоубилачке катастрофе, на истинску трагедију малог човјека, без обзира на његову националну или неку другу припадност.
Драшковићевом ретроактивном погледу кроз идеолошки и искуствени „плексиглас“ не вјерује ама баш нико ко је, на своју жалост, упознао страхоте посљедњег рата. А једна од тих страхота, може се рећи, била је и опскурна аудио-касета на којој су народњачки вокали пјевали пропагандне пјесме у славу Вука Драшковића и идеологије Српског покрета обнове. Пар стихова који су се трајно урезали у памћење аутора овог осврта гласи: тај аманет српска дјеца уче / сви смо с тобом Драшковићу Вуче. Нови, литерарни аманет и политички памфлет Вука Драшковића, у умјетничком али и у идеолошком смислу није одмакао далеко од наведених стихова, који су и сами доприносили живописном националном кичу деведесетих година ХХ вијека, ништа мање и ништа другачије од онога према чему Драшковић данас задржава достојанствену, „брантовску“ дистанцу.
