НИН-ова награда за најбољи роман
у 2010. години додијељена је Гордани Ћирјанић за остварење под насловом Оно
што одувек желиш и то након једног мучног периода спорадичних, али
интензивних оспоравања овог престижног књижевног признања. Посљедњих неколико
седмица пред проглашење, у јавности су се појавили бројни текстови који су
НИН-ову награду, њен историјат, симболику и значај у српској књижевности
представили у негативном свјетлу, трудећи се да дискредитују вишедеценијско
насљеђе које се стварало и у знаку ове награде, чланове актуелног жирија, али и
писце који се нису били одлучили да прихвате раније упућени позив на бојкот.
Неки од тих текстова су веома озбиљно, храбро и аргументовано написани и, да у
себи не садрже толико горчине и негативизма, били би сјајан повод за полемику
око статуса и статута НИН-ове награде, те око неких дискутабилних трендова у
њеној, иначе поштовања достојној, традицији. При томе, неки од текстова прелазе
границе добре мјере и доброг укуса, штавише темеље се на говору мржње, који је
у њима и основни садржај и основни „аргумент“.
Општи је утисак да се дубока
подијељеност српског друштва, која се можда најјасније види у наличју
политичко-парламентарне демократије у Србији, очитује и у њеном публицистичком
домену као озбиљно поларизована критичка свијест. Та подијељеност утицала је и
на бројне друштвено ангажоване и активне писце, критичаре, интелектуалце и
културне раднике постмилошевићевске Србије. Ријеч је о оној активности која,
као друштвена надградња животног стила и стваралачког чина подразумијева да
умјетници, као и припадници интелектуалне бранше, на добровољној основи или за
ситну сатисфакцију, постану савјест једног (у овом случају транзитног)
друштва. Но, поменута активност (у Србији је то чак и хиперактивност) није дала
битније резултате и то првенствено због тога што се српско друштво није
показало компатибилним са оваквом врстом савјести. Нема значајнијих домета који
би се могли препознати као резултат дјеловања озбиљне аналитичке свијести,
премда она у Србији постоји, критикује снагом истинских аргумената, нуди
квалитетна рјешења и плијени својим аутентичним стилом. Посриједи је, заправо,
игнорисање учинака квалитетног критичко-аналитичког рада, о чему се може
говорити као о једној врсти цензуре, тихог, постојаног отпора и не(по)вољног
одговора на питање: како да се побољша културни живот и културна свијест
једне нације подигне на значајнији ниво. Засигурно не продубљивањем
актуелне кризе критичке јавности с којом смо били суочени нарочито у данима
који су претходили проглашењу Гордане Ћирјанић за овогодишњу добитницу НИН-ове
награде.
У великом броју дневних новина,
седмичних магазина и часописа, те ништа мање и на појединим интернет
пораталима, постоји једна хаотична слика: дио српске књижевне критике попримио
је дневни карактер (понекад и дневнополитички). Та критика је
непродуктивна, често испуњена ароганцијом и насиљем, фуриозна. Она је такође и
нечитка, неетичка и недјелотворна, она је сама себи сврха, баш као што су то и
безбројне и на-зор-колумне које испуњавају простор: папирнати и онај
виртуелни. Критичар чији текстови имају овакве одлике озбиљно ризикује да
постане критикант, а том и таквом ризику често се излажу и неки озбиљни
аналитичари, врсни и потврђени писци, на овај начин друштвено ангажовани
умјетници. Критичко-колумнистички ангажман једног дијела писаца и
интелектуалаца у Србији открива и бизарну поларизованост своје врсте. Она није
бизарна по свом карактеру него по својој суштини и интензитету, по негативном
набоју који се усмјерава на противника, по честим обрачунима аrgumentum ad
hominem, по груписањима и кланском дјеловању. Тако на примјер, овогодишња
НИН-ова награда додијељена је у прилично негативној атмосфери коју су креирале
и неке нове-старе подјеле, специфичне за наш менталитет и за наше поднебље,
озбиљне (чак епохално озбиљне) теме, поједине дегутантне оптужбе итд.
Поларизација критичке свијести у
Србији, уопштено говорећи, проистиче из деценијске подијељености која је свој
траг оставила и у колективном памћењу и у националном менталитету. Данас је
депласирано говорити о диобама на четничку или партизанску секту, премда
метафорика ових појмова и не захтијева своју нарочито пречишћену варијанту у
актуелним друштвено-политичким приликама. Српско јавно интелектуално мишљење
данас чине различите нијансе националне свијести: од оне умјерене и веома
озбиљно заинтересоване за очување националног и културног идентитета до оне
ултрадесничарске и врло милитантне свијести. Данас српско јавно мњење чини и
једна нарочита грађанска свијест, која се појмовно веома често идентификује као
другосрбијанска и као таква суштински се дистанцира од екстремног
национализма и народњаштва. Но, да ствар буде компликованија, из тог и таквог другосрбијанског
осјећања грађанске и националне алтернативе генерише се и једна бизарна и
екстремна појава, која и у једној таквој, умивеној грађанској варијанти
умије да покаже своје сопствено наличје. Та острашћеност је вјероватно
најпогубније живо осјећање у Србији и у психосоцијалном погледу дефинитивно
најзанимљивија појава: „десно крило“ тзв. друге Србије није малобројно,
способно је да на вербалан начин испољи милитантну свијест и одијум, не
бирајући средства да га изрази и искаже, најзад и усмјери ни мање ни више него
према сународницима и, нарочито, према културноисторијским одликама сопственог
националног бића. Главна задаћа му је да се супротстави примитивизму и
вулгарном национализму, али то чини ништа мање погубним ставом: једном
ратоборном псеудоелитистичком идеологијом – малограђанском по карактеру и
емотивном интензитету. На удару „друге Србије“, углађеног и умивеног, али и
оног острашћеног њеног крила, нашла се ових дана и сама НИН-ова награда.
До заоштравања је дошло крајем
прошле године, када је, 24. децембра, Сретен Угричић, управник Народне
библиотеке Србије и аутор романа Незнаном јунаку (2010), упутио
озбиљно писмо Небојши Спаићу, главном и одговорном уреднику НИН-а, те Дејану
Папићу, директору издавачке куће у којој је његов роман објављен. То писмо је
било отворено за јавност и објављено је у НИН-у (бр. 3131). Инсистирао је да
његово дјело, које је настало у продуктивној романескној 2010. години, буде
изузето из конкуренције и процедуре за додјелу НИН-ове награде. Ову престижну
награду Угричић је окарактерисао као симбол једног погубног поретка, који је
„идеолошки армиран национализмом, традиционалистички, патријархалан,
популистички, аутистичан и антипросветитељски“. Искористио је овај повод како
би се идентификовао с писцима и мислиоцима попут Киша, Варгаса Љосе и других
појединаца снажно супротстављених погубном и вулгарном национализму. Искористио
је и популарност саме НИН-ове награде да би истакао и како није у служби
„нац-реалистичке“ и „нац-естетичке“ културе каква је, по њему, она која је
изњедрила и саму ову награду. У свом кратком и одсјечном писму Угричић није
наступио снагом аргумената колико снагом емотивно надахнутог и самопожртвованог
чина чак и ако се зна да као писац не спада у сам врхунац српске књижевне
елите. Истина је да НИН-ова награда, као и свака друга, није увијек била
најсвјетлији примјер непристрасно и непогрешиво додијељеног литерарног
признања. Оспоривши је на овај начин, Угричић је сасвим сигурно желио да укаже
на везу која је ову књижевну награду спутавала у иго властитог насљеђа. Па
ипак, вријеме и много озбиљније књижевно-историјске анализе показаће да ли је
то насљеђе бројало искључиво књижевноестетске омашке или га је гушио и
идеолошки социокултурни нанос, нарочито онај с краја 20. вијека. У сваком
случају, Угричићево писмо ће вјероватно бити памћено дуже него његово осредње
романескно штиво Незнаном јунаку или пак, ни по чему спектакуларни
награђени Ћирјанићкин роман Оно што одувек желиш.
Десно крило другосрбијански
оријентисане јавности не припада ни националистичкој ни тзв. антифашистичкој
него једној помало заборављеној, колаборантској и конформистичкој линији: некад
добро прикривени данас је транспарентан, активан, опортунистички настројен дио
српске ангажоване интелигенције. Међутим, на својим сајтовима и у својим
медијима то екстремно крило не успијева да се квалитетно нити, пак, суштински
обрачуна ни с једном негативном појавом у српском друштву и српској култури.
Пуцајући по принципу fire at will, ови текстописци, хаотична
квазиурбана кука и мотика, не успијева ни да укаже на такве појаве: она их чак
и не поткопава, она их само потказује. Коме? Ко то зна?
Један од таквих писаца није Саша
Илић, аутор романа Пад Колумбије (2010). Он је сјајан стилиста, али
дефинитивно још увијек није написао дјело врхунских књижевностилских квалитета.
Од поменутог романа тривијалног жанра снажнији одјек у јавности имала је
чињеница да је Илић свој Пад Колумбије повукао из конкуренције за
додјелу НИН-ове награде. У тексту под насловом „Тригонометрија НИН-ове награде“
(Бетон, бр. 102) Саша Илић констатује да велики број романа, овјенчаних
овом наградом, не вриједи, а да су лауреати бирани чешће по идеолошком него по
естетском принципу. НИН-ова награда, „стара слушкиња дневне политике“, по
Илићевим ријечима, стоји у служби ригидне и ултранационалистичке политичке
структуре „која никада није ни демонтирана“. Уз малициозни осврт на чланове
жирија, Илић се дистанцирао од „Србије која ври и коље“ и понудио рјешење:
бојкот НИН-ове награде.
Ови текстови и ове теме ће сасвим
сигурно бити предмет полемике, наравно, ако се одлуком на полемички чин
поједини представници „двије Србије“ међусобно уопште и уваже или, пак, послије
евентуалног затишја које је постало могуће након избора тихог и благог пера
Гордане Ћирјанић. У међувремену, требало би се осврнути и на неке конкретне
грешке и омашке НИН-овог жирија. На првом мјесту, поменуо бих романе који нису
ни ушли у конкуренцију, јер, према мишљењу жирија, не испуњавају критеријуме за
то. Ријеч је о романима двојице сарајевских писаца: Отац Миљенка
Јерговића и Сјетва соли Мухарема Баздуља, који су благовремено
приспјели у НИН-ове просторије. Јерговићев текст је озбиљан по томе што
представља један надасве храбар дијалог с властитим, породичним и националним
памћењем, дијалог који представља и осврт и обрачун с грешкама предака и
насљеђем прошлих времена. Но, Отац је у исто вријеме и дјело у којему
нису остварени значајнији књижевноумјетнички домети. Израз је публицистички
разблажен, готово поједностављен: то је проза по много чему (ауто)биографског и
мемоарског карактера и тек условно може да се назове фикцијом. Тек условно може
да се назове и романом, јер се ради о штиву које заправо представља скицу и то
за карактерни профил једног (будућег) књижевног јунака. Мухарем Баздуљ је, пак,
своју Сјетву соли писао у сложенијем стилу, маниром Исмаила Кадареа који
га је „научио како је могуће романсирати стварни догађај чији су судионици још
живи“. А тај догађај који се стварно одиграо, којему су присуствовале неке и
данас познате личности и који Баздуљ интересантно проблематизује, бизарни је
сарајевски „фашистички рођендан“ прослављен у децембру 1986. године, у
предратном, још увијек комунистичком времену. Роман Сјетва соли и
његов аутор представљени су у самом НИН-у (бр. 3112) и то у једном стандардном
интервјуу у којему је Баздуљ читаоце НИН-а упознао са садржајем и проблематиком
свог текста. Питање се само намеће: ако је на овај начин Мухарем Баздуљ признат
и афирмисан пред широким аудиторијумом читалаца НИН-а, зашто би исти аутор
наишао на затворена врата на путу до награде која се додјељује под кровом тог истог
књижевног магазина?
Но, без обзира на чињеницу да се
не ради о романима који би најозбиљније конкурисали за саму награду, морамо
промислити о томе шта значи ово принципијелно одбијање. И да ли је, уопште,
принципијелно. Наиме, романи су објављени протекле године и то у издавачкој
кући из Србије, на језику који без двоумљења можемо именовати српским. Шта,
онда, није регуларно? Било би одвећ наивно рећи да су разлози политичке или
идеолошке природе. Миљенко Јерговић својим дјелом и карактером наставља традицију
у којој су се велики хрватски писци (макар и из БиХ) опробали и објавили на
београдском и српском књижевном тлу. Мухарем Баздуљ је вриједни и коректни
писац, запажени прозаиста и аутор бројних критичких текстова које су објавили
београдски и српски књижевни магазини и интернет-портали. Ово свакако није
процјена њихове „подобности“, но да ли, пак, њихова „неконкурентност“ значи да
НИН (или српска књижевна јавност уопште) још не жели да експериментише с (да ли
неминовним) повратком на старо (да ли добро) вријеме, када су ову важну награду
добијали Мирослав Крлежа, Дубравка Угрешић, Павао Павличић? Скромно констатујем
да преферирам оне промјене које би подразумијевале да, рецимо, у конкуренцију и
у процедуру за додјелу НИН-ове награде могу ући писци који пишу на српском и
који слободно и, наравно, својевољно конкуришу. Јер, ако изузмемо разлике
између актуелних правописних варијанти, истим језиком се говори и пише у
неколико јужнословенских држава које чине просторно и језички компактну
цјелину, а политички и идеолошки један порушен свијет, империју својеврсне
културне ентропије. Те промјене сматрам пожељнијим од оних које је донио
вулгарни национализам, али и од оних које доноси вулгарни интернационализам и
извјештачени космополитизам којим се ките овдашњи књижевни губитници и као
такви нам управо предлажу једну карикатуралну верзију позива на странствовање и
надасве бездомну књижевно-културну алтернативу.
Како, на крају крајева, све ово
да разумијемо и прихватимо ми, у Републици Српској, којој ионако не мањка
подвојености и двоструких мјерила? У заједници која се разара доминацијом
некултуре, баналности и чаршијске мимикрије, у заједници која се, критички
учмала, посипа топлим пепелом самозатајног интелекта. Како у том запећку
разумјети и прихватити другосрбијанску критикантску агресију на носиоце
сопственог идентитета, како се помирити с њеном безобразном литерарном
осредњошћу? Како, с друге стране, разумјети и прихватити снажан негативизам,
назадњачке и народњачке трендове које поново срља да прихвати један дио српске
(књижевне) елите? Да ли ми, прекодринска српска „дијаспора“ и босанска
„конститутивна нација“, ништа мање него као онај селимовићевски рукавац што
га је бујица одвојила од мајке ријеке, с разлогом нервозно и у
неизвјесности посматрамо ово ново време разделно, нову српску деобу?
Или је то нешто сасвим бенигно и управо свагдашње у београдској Србији?
Посљедње што нам је потребно, то је конфузија коју ишчитавамо на њеним
страницама, дисолуција интелектуалног бића и ова бизарна подвојеност. С разлогом
се осјећамо као представници „трећег пута“, треће, „невидљиве“ Србије, снажно
уткани у ткиво европских вриједности и још снажније повезани кохерентном силом
заједничке традиције. Самозатајни, освијешћени, али не и острашћени, свјесни
националног идентитета и нужности његовог очувања у овим немилим историјским,
епохалним данима владавине постконфликтних и постидеолошких рецидива, те и
нових, бизарних идеологија.
У оваквој комплексној атмосфери
нарушених друштвених вриједности и поремећених културних односа на почетку
компликоване књижевне године 2011, избор Гордане Ћирјанић је изненадио све, па
и њу саму. Оно што одувек желиш, роман овјенчан НИН-овом
наградом за 2010. стваралачку годину, представља логичан избор. Ваљда он значи
и примирје или, боље речено, раздобље запретаних противријечја, бар до сљедеће
зиме и бар што се тиче НИН-ове награде. Јер, чини се да су овим избором многи
остали кратких рукава: и национални, и другосрбијански, и геј и масонски лоби.
И који још све не? Побиједила је најблажа опција: већ награђивано и афирмисано
„женско перо“ Гордане Ћирјанић. И нека је.
***
У свом новом роману (НИН-ова
награда за 2010. годину) Гордана Ћирјанић ствара занимљив, премда не много
атрактиван карактерни профил главног јунака, невољног и уморног особењака,
„просечно слабог човека“, који се од стварности „спасава“ бијегом у
телевизијску димензију. Читајући Оно што одувек желиш уочавамо да се
ауторка за писање овог романа претходно врло добро припремила, посматрајући и
проучавајући један необичан психосоцијални феномен, својеврсни ескапизам и
модерну пошаст своје врсте: зависност од телевизије. У такву зависност њен је
главни јунак неповратно склизнуо, стварајући мост преко којега одступа, бјежи
према псеудореалности серија, ријалитија и других јефтиних садржаја. Роман је
написан у првом, односно другом лицу, као исповједно обраћање брату и
рекапитулација сопственог живота, као приповједачки поступак у оквиру којега се
преплићу актуелни и ретроспективни слојеви нарације, стварносни и испричани
телевизијски садржаји.
Профил главног јунака, Слободана,
ауторка гради вјешто: иако без дубине и мисаоне снаге, то је интересантан
карактер који је обликован активним животом и бурним годинама странствовања.
Његову личну трагедију одредило је неколико догађаја: телевизијски скандал који
је заташкан и који у овом роману сагледавамо са моралног аспекта као једну од
кључних епизода, убиство пијаног бициклисте које је и поред правне невиности
оставило трага на Слободановој души, смрт супруге Марте (коју је доживио као казну),
изненадна и снажна љубав коју почиње да осјећа према братовљевој супрузи итд.
Исповијест је упућена брату који је, иако у кратким и узгредним цртама и
назнакама, представљен као сушта Слободанова супротност, пасивни и рационални
принцип, али и упориште око којега се плету и у којему траже смисао важни
догађаји, па и сам овај чин исповијести и савјесног (само)оправдања. Роман се
може читати и као страсна љубавна прича, док у неким својим дијеловима носи
печат источњачке мудрости и презривог односа према жељама као према нечему што
је најприземније у духовном и физичком животу човјека.
У шестој деценији, главни јунак
оживљава неке кључне догађаје из сопственог живота враћајући се и до најранијих
сјећања. Невољко крећући на свој животни пут, ескапизмом неутралишући страх од
будућности, за студије бира књижевност како би спојио овај свој порив с
конкретним запослењем: „бежао сам од своје будућности, бежао заправо од себе“.
Заразивши се и „бежањем у фикцију“ уз књиге је желио провести живот, читајући
их и ништа друго не радећи. У животу је радио и ствари које су биле далеко од
књига и за које је „начитаност била потребна само као позадина“. Невољко га
приводећи крају, осјећа да је „биолошки у пуној снази а потрошен за друге“:
књиге више и не чита, заражен и завистан од телевизијских садржаја најчешће
баналне и тривијалне природе. Признаје да више не може да чита, управо због те
телевизијске зависности и гледалачке хиперактивности: „Док читам, између редова
јурца моја властита мисао, све у петој брзини, а ја бих управо њу да искључим.
Што је текст бољи, ја сам присутнији. Чудно је то, у писаној форми не трпим
бућкурише, а на екрану ме само бућкуриш мами и задовољава – нисам од оних који
гледају тенис и Националну географију. Убацим се у какву интригу и одсутан сам,
спасен док траје. Јесам, зависник сам.“ Као такав, пажњу поклања
телевизијским дневницима, скупштинским преносима, баналним ријалити програмима,
шаблонским ситкомима, небројеним квизовима (чак и ако све ово не воли), вјечним
адвокатима, предвидљивим форензичарима, најзад све скупљем и све досаднијем
фудбалу.
Интелект главног јунака, критичност
његовог промишљања свијета и сопствене позиције у свијету у којем живи долази
до изражаја у имагинарним дијалозима са Црњанским, који даје значајнији
подстицај и легитимитет дијалошкој структури дјела и поред доминантне монолошке
и исповједне димензије. Поред тога, Црњански на страницама овог романа
обезбјеђује линију контунуитета и традиције, чиме се дјело Гордане Ћирјанић
ставља у службу проблематизације савременог свијета, дјелања и мишљења у том
свијету, у службу појединца чији је интелект обликован књижевном традицијом,
али и учмао у модерном свијету под утицајем његових садржаја. Дијалози као
сламка спаса за коју се још прима човјечност главног јунака, његова
интелектуална али и биолошка потреба за контактом и комуникацијом. „Немојте ми
одузимати право да се поредим с Рјепнином“, вапије он у том разговору са
Црњанским: „Овај мизансцен у кући пријатеља, где улепшавам зидове без икаквог
другог циља сем да попуним дан и подсетим се на време, кад су ствари имале
смисла, у потпуности се подудара са последњим даном Рјепниновим. Ето шта је
књижевност!“ Црњански одговара, одређујући најприближније димензије и домете
овог призивања у контекст, те остављајући печат присуства ауторске самосвијести
Гордане Ћирјанић: „Ваше крречење у стану пријатеља нема никакве везе са
Рјепниновим лепљењем тапета код Ординског, нити ваше осећање празнине са
његовим губитништвом. Подударност је случајна, није суштинска.“
Слободан је јунак особен по томе
што напушта књижевни свијет, често и властиту мисао, уступајући мјесто споредним
пословима, телевизији или опуштајућим кућним радњама, попут реконвалесцента
који се препушта чарима релаксације у каквом „чаробном“ санаторијуму или између
зидина манастира гдје појединац на сличан, усамљен начин преплиће свој умни рад
и физички подухват. Касније ће Врњачка Бања читаоца овог романа подсјетити и на
оне књижевном традицијом освјештане хронотопе у којима се исписују сличне
животне приче, разговори, исповијести, карактери. Ауторка веома детаљно указује
на „дијагнозу“ овог савременог јунака и упечатљиво описан дневни рапоред
учмалог зависника, његова „рутина“ и доколица, искушења пред угашеним
телевизором, психолошки профил човјека који је у својој одмаклој доби огрезао у
једну од многих зависности данашњице. Зависник, који је тога свјестан, који је
одавно напустио фазу порицања, „границу гриже савести и осећања кривице“, али
који никако не успијева да одоли спектаклу баналности који нуди телевизијска
забава. С овим јунаком се није тешко чак ни поистовијетити, ако не према овој,
оно према некој другој зависности, другој „глави“ ове савремене „хидре“ којој
је зависност име, именитељ за безброј њених (виртуелних) варијанти.
Временски парадокс живота
испуњеног књижевношћу јунак овог романа изразио је сопственим (читалачким и
животним) искуством. Када је био најактивнији и најзапосленији, проналазио је
највише времена за љубав и читање. А данас: „данас не крадем време, него га
убијам“, вели он. Књижевне жанрове доживљава као личности, као пријатеље, а
телевизијске садржаје промишља на зачуђујуће посвећен начин, градећи једну
приватну типологију и вриједносну скалу међу ТВ жанровима, констатујући чак и
неке њихове морфолошке одлике. Промишљајући одбацује предвидљиве и естетски
непривлачне садржаје, али ипак их конзумира у пракси, свјестан да му подижу
„општи тонус“ и поспјешују „хормон задовољства“.
Слободан је раније учествовао у
продукцији телевизијске емисије која је игром бизарног случаја нанијела душевни
бол једном дјетету. Иако је граничио с трагедијом, случај је заташкан, а
Слободану као одговорном лицу додијељена је инвалиднина уз услов да више никад
не ради на телевизији. Но, траума коју је он понио није нестала иако је почео
да живи нови живот, који по свом стилу није био далеко од живота менталног
инвалида. И поред тога, исповиједа се главни јунак свом читаоцу, „нисам човек
без савести“. Овај случај некажњеног насиља над дјететом који прати главног
јунака попут сјенке, ауторка је одабрала за свој текст како би обезбиједила још
једну снажну књижевну потпору: „Можда је највеће моје злодело то, с том
девојчицом. Где си, средњи сине Фјодора Карамазова? Да ли би, из овог нашег
времена, имао шта да додаш у своја запажања о људској врсти? И да ли би убацио,
ту сличицу, у свој досије о некажњеном насиљу – о злостављаној деци?“
Испрва укратко испричану немилу
епизоду из свог продуцентског искуства, пред крај романа Слободан је детаљно
исприповиједао. У њој се разазнаје и читаоцу у лице просипа истина о ријалити
димензији телевизијског програма. Модерна прича о шоу-програму који испуњава
жеље својим гледаоцима претворила се у ноћну мору. Једна бака је пожељела да
својој петнаестогодишњој унуци у госте доведе популарног тинејџерског идола за
којим је дјевојчица била „луда“. Све би се одиграло као у стотинама сличних
финала препуних усхићења и неспутане радости, да телевизијска екипа није
затекла дјевојчицу „како се задовољава, и то не властитим ручицама него уз
помоћ свог рундова“. Међутим, ни то није било све, као да није био довољан
нервни слом и јавно жигосање које је дјевојчица доживјела, те надасве
ненадокнадива штета начињена дјетету и породици. До прве прибране реакције
сниматељ није гасио камеру, а „материјал“ је касније завршио на интернету,
вјероватно уступљен конкурентским ТВ станицама. Од тог догађаја прошло је 12
година, случај је готово заборављен, а телевизија је у међувремену „еволуирала“
у правцу у којем ни беспризорно свјесно разголићење интиме протагониста
ријалити програма није било довољно шокантно.
„Оно што одувек желиш
замишљено је као креативна емисија, са оригиналним жељама обичног човека, можда
чак као коректив ТВ жанра 'ријалити шоу', који рачуна на извртање црева, вађење
џигерице, на изношење прљавог веша, раскринкавање, исмевање и обесмишљавање
интиме.“ То је телевизијски шоу у којем је Слободан радио на мјесту
помоћника уредника као и на другим позицијама организације овог забавног и
веома гледаног програма у Енглеској, касније и у Шпанији. Обављао је и послове
у процесу одабира жеља, дајући предност онима које су оствариве и занимљиве,
погодне за сиже ове телевизијске емисије. Описујући тај посао, ријечима свог
јунака, Гордана Ћирјанић вјешто примјењује тај већ помало превазиђени поступак
класификације и каталогизације, а текстуална грађа коју ауторка на овај начин
обрађује и у том поступку јој даје поетски статус, небројене су и често веома
чудне жеље које су пристигле у редакцију.
Дефиниција и, истовремено, узрок
имуности и обамрлости, свеприсутне модерне „глувоће“ и отпорности на шок: „ако
се из дана у дан, годинама, деценијама, кљукаш шокантним случајевима насиља,
метаморфоза, настраности и склоности, и сваковрсним рекордима за Гиниса,
мало-помало постајеш имун“. Мисао је обгрљена „телеграфски“ и наоко
незаинтересовано, али надасве литерарно исприповиједаном епизодом једног
форензичарског серијала данас познатијег као до савршенства доведен
ескапистички и квазиобразовни пројекат рекордне гледаности и планетарне
популарности. Овакви приповједни пасажи испуњавају своју функцију, а то је да у
тексту романа Оно што одувек желиш формирају другу раван, другачију
динамику и другачији вриједносни систем. Они нам јасно говоре о томе колико је
велика разлика између оних пасажа који обликују монолошку, исповједну и
ауторефлексивну садржину текста и оних у којима главни јунак ужива телевизијске
садржаје, необичан али ефектан наркотик, садржаје који су разбибрига и површна
забава. Конзумација ове менталне лимунаде поставља питање привлачности:
карактерише је неоптерећеност великим, мучним мислима и егзистенцијалним
питањима, привидна актуелност и атрактивност животног стила јунака, потом
једноставна структура и разумљива композиција, предвидив слијед догађаја,
очекиван срећан завршетак који обезбјеђује сатисфакцију итд. Чак и ако се
понекад наруши логички принцип у тим емисијама, расплет пружа задовољење у
питком и разумљивом рјешењу које од конзумента не захтијева никакав други
напор, осим оног који подразумијева вријеме посвећено том ТВ каналу (што ће
рећи обезбјеђује гледаност као ултимативни циљ емитера и продуцента). Овако наш
„телевизионар“ вербализује поенту једне епизоде: „Све се мења, само не човек и
његова жеља за срећним крајем. Апотеоза доброте, слоге и политичке коректности
одиграла се у цркви, са Библијом у руци, што значи да је сексуална слобода
подигнута до религије.“
Лишен полифоније, роман се
показао и као згодна прилика да ауторка изнесе низ одсјечних, промућурних, али
не много темељитих критика на рачун телевизијских садржаја који се доминантно
намећу у сфери културе и животног стила нације. Такав критички дискурс усмјерен
према профанизацији и банализацији културе, према лимбовима телевизијског
екрана, намеће емотивна и интелектуална природа главног јунака који животари,
вегетира и своју мисао одржава живом тек онолико колико је потребно да би, са
даљинским управљачем у рукама, схватио како му се одређени програм не допада и
потом га промијенио. И тако унедоглед: нови канал – нова недовршена мисао. У
филмовима и неким телевизијским садржајима мотив телевизијског монитора (веома
често и више њих) не значи увијек екранизовану афирмацију сопственог медија.
Напротив, мноштво монитора и често мијењање канала сугерише нам у датом
програму једну нарочиту врсту атмосфере, нелагоде и конфузије, илузије
сведоступности и одсуства суштине, сугерише нам једну духовну пустош која се у
ствари истински огледа само у есенцијалној и егзистенцијалној празнини,
бодријаровском симулакруму и (пост)модерној дијалектици израженој у каузалности
по којој хипер генерише сопствени псеудо, а понекад чак и са
обиљежјима антиутопије у коју је једним својим дијелом доспјела наша
(телевизијска) цивилизација. Тако је и у овом роману: притисак на магично дугме
даљинског управљача открива се као својеврсно духовно чедоморство тек зачете
мисли, па макар она била и коментар телевизијског садржаја или спорадично
литерарно подсјећање на догађаје из прошлости. Притисак на дугме у самој
романескној структури и садржају овог текста, скокови са литерарног на
телевизијско, стварају утисак слојевитости и обезбјеђују релаксацију, али
заправо иритирају и обезвређују оно што је зачето у солидно сазданим
солилоквијима, литерарно организованим ретроспекцијама и рефлексијама.
Гордана Ћирјанић се, помоћу свог
књижевног јунака, индиректно, проницљиво и донекле ангажовано, критички
одређује према постојању „двије Србије“, тој већ дуже вријеме актуелној и
незаобилазној теми о којој смо и у овом тексту нешто раније говорили.
Коментаришући државну телевизију, Слободан каже: „Помислим каткад, као сад, да
неки злоћудни ум има намеру да излуђује нацију, или можда пре да је затупљује,
усклађивањем програма на свим каналима. 'Јавни сервис' ту, наравно, највише
иритира. Уместо да рачуна, увек, на интелигентног гледаоца, Сервис изледа
подразумева да постоје две Србије – једна дибидус примитивна, и друга
малограђанска – па шара, наизменично им подилази. При том, несумњиво, сматра да
је та прва већа, јер у ударним терминима кудикамо више њој удовољава.“
Исти повод користи да каже и сљедеће: „Ако је Скупштина слика у малом двеју
Србија, ови оне називају издајницима и страним плаћеницима, а они ове
централистима и непоправљивим нацошима. И једни и други изговарају етикете с
гађењем... После само две реплике обузме те мучнина, али и страх – ту, у тој
сали генеришу се неповерење, и мржња.“
Као нација која иначе проводи
много времена пред малим екраном, Србија се може препознати и у овој слици, јер
се главни јунак дјелимично обраћа и сваком читаоцу: „Замишљам исти програм код
вас у дневној соби, где је ТВ апарат увек укључен, али никога не узрујава
садржај, јер се нико и не удубљује. Телевизор вам служи, попут амбијенталне
музике, да одржава бруј живота у кући, да вам обезбеди, у дугом времену – сад
кад су деца отишла – какав-такав разговор у виду узгредних опаски, и утисак да
сте у току, да делите...“
Јасно је, дакле, да је Слободан у
исто вријеме овисник и критичар (односно инструмент критике). Међутим, стиче се
утисак да је наш главни јунак „продефиловао“ кроз живот и кроз стварност коју
описује у актуелном тренутку, ни на чему се не задржава у знатнијој мјери:
много зна, али да би поткријепио своју мисао од свега „пабирчи“ оно што стоји
на површини и што је мање-више свима знано, аргументује једноставно и без
удубљивања, без трага мудрости и мисаоности, нема воље да значајније загребе
испод те површине. Због тога његова критика понекад поприма публицистички
карактер што се неминовно одражава и на Ћирјанићкин стил. Тако, на примјер,
Слободан у књижевности проналази „аргумент“ да није усамљен у неким својим
поступцима: „мало ли је браће у класичној давнини и историји књижевности који
су брату ћапили жену – Арес Афродиту, Клаудио Гертруду, Аранђел Дафину, да не
идемо даље. Хоћу да кажем да је све око нас отишло до ђавола, а да се ти само
заносиш верујући да још постоје... правда и ред.“
Књижевно знање којим барата
главни јунак то је углавном више него основна лектира опште и националне
књижевности, архетипски и одвећ експлоатисани (донекле и популаризовани) ликови
попут Антигоне, Медеје, Мефистофела, Фауста, госпође Бовари, Ивана Карамазова,
Доријана Греја, Рјепнина и других књижевних карактера у контексту романа Оно
што одувек желиш. Основне идеје и актуелизација дати су поједностављено,
готово нефункционално. Роман би, чини се, био једнако вриједан и без ових
прозрака књижевне традиције. Квалитетни, вјешто одабрани, али чини се не и
вјешто заступљени јесу цитати, преузети из есеја Оскара Вајлда (Пропаст
лагања, превела Гордана Ћирјанић). Њихов је квалитет неспоран, међутим, ти
предуги наводи као да сами постављају питање о стварној функцији цитатности и о
проблематичним пропорцијама појединих дијелова текста.
У истом ритму, Слободан прича до
самог конца. И, док нам мисао тражи одговарајући израз пред чињеницом да
ауторка неће на уобичајен начин привести крају свој роман, главни јунак нас
прене констатацијом да се „распричао“ и да је, ето, игром случаја, од његове
исповијести „испала“ и цијела књига. „Одувек сам желео да будем писац. Па,
могао бих да прославим догађај једном серијом.“ Умјесто
излизане али незаобилазне фразе шта је писац желио да каже наметало
нам се питање шта је јунак одувек желео. У овим реченицама
се, најзад поентира и пројектује, али и одговара на то необично питање, на
једно неизљечиво стање. Истовремено (или као финални обрт) у неколико завршних
редака открива нам се и једна могућа „позиција“, односно измијењена перцепција
приповједача: главни јунак посматра себе како лежи на обдукционом столу из
омиљене серије, док међу познатим ликовима види и свог брата Александра.
Одговарајући на честе и
неуобичајено гласне критике, чланови НИН-овог жирија су у 3135. и 3136. броју
овог магазина дали одговор који је можда зазвучао немилосрдно, али је открио
реалну слику о српском романескном стваралаштву. Констатације и коментари В.
Павковића, А. Илића, Љ. Шоп, М. Аћимовић Ивкова и М. Шукала храбро су (темељено
на искуству читања 140 романа, уз интересантну али не и детаљну анализу тог корпуса)
окарактерисали тренутно стање у српском књижевном животу и на тај начин
поставили питање куда и како даље. Но, сви текстови и сви гестови
поводом недавне додјеле НИН-ове награде, открили су и оголили чињеницу да све
чешће имамо гладне године романескног стваралаштва и пуко испуњење
стваралачке норме (макар и уз фамозни број 140) и да је 2010. била управо таква
година. Ипак, због те чињенице се ни до сада није мијењала динамика нити се
нарушавао континуитет једногодишњег додјељивања НИН-ове награде. Преломно
вријеме српског романа можда је већ наступило. И не само романа, него и
награђивања, читалачке праксе, хоризонта очекивања, издаваштва итд. Не би
смјело да се деси да и убудуће због безвриједних књига жалимо посјечено дрвеће
као што је ове године зажалио један одговоран НИН-ов критичар. Књижевност
заслужује више од тога.
