Није тешко наћи одговарајуће
поређење, које би сликовито и метафорички показало опште расположење у
Републици Српској поводом новостечених путничких слобода. Послије скоро
двадесет година визног императива у ери накарадних граничних прелаза, спотичући
се о простор-вријеме постконфликтне реалности и, уопште, одвикавајући се од
чињенице да је за путовање наше насушно (некад било) неопходно само добро
расположење, овдашњи човјек можда и неће схватити право значење визне
либерализације. Постоји стварна могућност да наша понижена и увријеђена врста
остане трагично равнодушна на отворена врата европских путева. Данас је геније
путовања пуштен из боце, скоро па тачно годину дана након што се то десило
Србима с оне стране Дрине. Сезона у паклу је готова, рекао би Филип Мире,
желећи нам, ваљда свима, добродошлицу у својој легендарној Bienvenue aux Serbes.
Више од десет година након ове
пјесме сви Срби могу, без устручавања, да окусе европске друмове и да на тај
начин покуцају на врата „континента правде, солидарности, једнакости”. Но, јесу
ли то врата, наплатне рампе или неке друге наплатне варијанте које су нам сада
припремили наши шенгенски пријатељи? Хоћемо ли и колико новца оставити ми који
улазимо? Може се испоставити да је путовање за нашу генерацију већ изгубило
авантуристички смисао, драж коју је некад имало, фланерски и ахасверски дух,
димензију лутања и битисања на путу, упознавања другог и другачијег. Хоћемо ли,
кренувши на пут, оставити и питање: да ли је то можда зато што смо ову повластицу
тако дуго чекали? У најмању руку, ову руку добре воље могли су нам и раније
пружити настављачи исте оне политике која нам је импортовала хорор и емитовала
га уживо, vice versa, нанијевши немјерљиву штету нашим драгоцјеним животима.
Но, од данас наша путовања макар
неће имати предзнак нужности без које би нам и властити вилајет остао непознат,
неће морати проћи у знаку влашићких серпентина нити сарајевских стрмих
сокачића, напосе амбасада ни на небу ни на земљи. Оно што наша путовања свакако
хоће имати, ако започну преласком преко ријеке Саве, то је већ нам добро знана
иницијација при уласку у Републику Хрватску, нелагодно постројавање и
увјежбавање у стилу „једног дана кад постанемо еуропска држава”. Тако на
примјер, прије нешто више од годину дана, на граничном прелазу на који сви
мислимо, царинска службеница ми је упутила индискретно питање: колико имам
новца за (једнодневни) боравак у Хрватској. Индискретно и чудно, јер то питање
ми никад раније није било постављано, макар не при уласцима у ову земљу.
Полицајца са терминала занимало је, пак, гдје тачно идем и којим послом. Рекох
им колико новца имам и како носим примјерак докторске дисертације професору у
Загреб, а заузврат добих још пар значајних погледа и остаде на томе.
Страхови и нелагоде можда су били
само моји и убрзо сам опет хитао према граду у којем живи дух и чежња мога
Матоша баш као над Београдом што лебде дух и ламент нашег Црњанског. Загреб ме
дочекао као господствен старац: у позној јесени, раскошним бојама опалог лишћа
на хрпама свога искуства, сребрнином својих стабала и улицама, јасним ходницима
градског памћења. Био сам усхићен: какав диван град! Нисам потрошио толико
корака колико куна за куповину диска етно-групе Афион, а дошао сам на Каптол и
у подножју неоготичке катедрале предахнуо уз дивне звуке музичке традиције. Ту
сам први пут помислио на овај дан. Дан од којег можемо слободно према сјеверу и
другим данима, другим градовима, стазама, лицима, предјелима.
Умствени путник већ види барокну
Љубљану и романтичну домовину Прешерна и Чопа, прелази Алпе и диви се, често
оспораваним, предјелима средњоевропског идентитета. Не начини ни неколико
кругова булеваром Рингштрасе, којим се и данас крећу величанствене сјени бечких
умјетника, а већ га дозива духовити књижевни ансамбл резидената култног
Швабинга. Умствени путник је заљубљеник књижевности и са свих страна чује и
осјећа зов овакве литерарне прошлости, различитих нација, градова, књижевних
пријестоница. Свето срце Париза и свете зидине вјечног Рима, царствујушћа
умјетност Вијене и Праг наших чула за књижевну и умјетничку љепоту, великодушна
Москва и великолепни Санкт Петербург, Единбург, град књижевности и Лондон,
књижевно уточиште. Књижевна мапа овог нашег пута уједно је и његов смисао и
суштина. Кренимо по стварне утиске, емоције и сензације, царским друмом који
нам је трасирала умјетност ријечи.
15. 12. 2010.
