У Единбургу није могуће бити
писац, а не бити свјестан да су у том граду постојале многе претходне
генерације писаца које је град издржавао и инспирисао. Посјетилац, који у
Единбург долази возом преко Станице Веверли (именоване према првом роману
Валтера Скота) ка Улици Принчева, не може а да не примијети споменик Валтеру
Скоту, који са својих око шездесет метара висине представља највишу структуру
на свијету, саграђену да прослави живот писца и његову заоставштину. Постоје и
бројне друге статуе и меморијалне тачке широм града, у почаст Роберта Луиса
Стивенсона, Роберта Фергусона, али и најпознатијег детектива на свијету,
Шерлока Холмса. Ту су и пабови који носе имена Џекила и Хајда и Конана Дојла.
Шетајући од Единбуршког дворца низ дио града који је познат као Royal Mile, на
малом простору наилазимо на Музеј писаца (посвећен Скоту, Стивенсону и Роберту
Бернсу), на двије главне градске библиотеке, просторије најуспјешнијег
независног шкотског издавача Canongate Books, а ту су и Scottish Storytelling
Centre, Scottish Book Trust, те Scottish Poetry Library. На крају ове шетње
налази се новија грађевина, дом Шкотског парламента, на чијим вањским зидовима
су уклесани цитати шкотских писаца. Књижевност, чини се, није само дио градског
насљеђа, него и саме структуре овог мјеста.
Кенет Грејем, аутор књиге за
дјецу Вјетар у врбаку, рођен је у Единбургу као и Мјуриел Спарк која
је о овом граду живо писала у свом ремек-дјелу The Prime of Miss Jean
Brodie. Џејмс Метју Бери, творац Петра Пана, похађао је универзитет у
Единбургу, као што су то једно вријеме чинили Чарлс Дарвин и Томас Карлајл.
Вијек и по након првог објављивања, авантуристички роман The Coral Island
још увијек је у штампи, а аутор овог дјела је Роберт Мајкл Балантајн, рођен и
образован у Единбургу. Филозоф Дејвид Хјум је још једна велика личност чија
статуа се налази на шеталишту Royal Mile. Хјум је био активан у вријеме када је
Единбург био познат као „расадник генија“, са својим мислиоцима и визионарима
од Адама Смита до Бенџамина Френклина, који су се хранили разговорима у
градским клубовима и тавернама. Такође, Енциклопедија Британика први
пут је објављена у Единбургу, а The Chambers Dictionary још увијек
Единбург назива својим домом.
Овај, без сумње исцрпан низ
података могао би да објасни зашто је UNESCO 2004. године изабрао да баш Единбург буде први свјетски Град
књижевности (City of Literature). Но, Единбург нуди и нешто више: живу
савремену сцену писаца и издавача. Дио града у којем живим овдје је познат као
„блок писаца“, на првом мјесту због Џ. К. Роулинг и Александра МекКол Смита,
који живе неколико стотина метара од мене. А нисмо затворени и повучени:
локални власници кафеа добро знају да госпођа Роулинг још увијек пише за неким
од столова са шољом кафе поред себе; професор МекКол Смит и ја познати смо по
томе што размјењујемо понеки гутљај вечерње сласти док расправљамо о свему и
свачему. Ирвин Велш (познат по роману Trainspotting) такође живи у
граду, као и Кејт Еткинсон која је добила реномирану награду Whitbread Book
Award за свој први роман Behind the Scenes at the Museum. За то
вријеме, годишњи Међународни фестивал књиге у Единбургу (Edinburgh
International Book Festival) је највећи у Европи и ауторе свјетског гласа као
што су Харолд Пинтер, Гор Видал, Шејмас Хини доводи у град како би се срели,
поразговарали и подијелили приче и анегдоте попут оних из старих дана када су
Скот или Бернс знали навратити.
Единбург је у многоме и даље град
причā.
Али зашто?
Један од одговора би се могао
наћи у самом дизајну града. Првобитни град се протезао стрмим и уским путем од
Единбуршког до Холирудског дворца, а у 18. вијеку запријетила му је
пренатрпаност. Проблем је представљало санитарно уређење као и непоуздане куће
у којима је становао већи дио становништва и које су се сваког часа могле
срушити. Одговор је био у томе да се изгради „Нови град“ сјеверно од језера Нор
Лох, које ће бити исушено и на његовом мјесту стајаће вртови Princes Street
Gardens. Тако је настала и географска подјела града: у рационалном и
испланираном „Новом граду“ куће ће градити богати становници Единбурга, док је
Стари град остао у мрачном лавиринту злочина. Таква подјела ће постати метафора
међуљудских односа у овом граду и инспирисати Стивенсона да напише Чудни
случај доктора Џекила и господина Хајда. А Стивенсонова прича наставља да
инспирише савремене ауторе.
Дошао сам у
Единбург 1978, када ми је било 18 година, из малог рударског града на сјеверу.
Већ за неколико седмица знао сам у којим баровима најчешће састанче пјесници и
мислиоци и углавном су то били исти они у којима су се Хју МекДајармид и његов
круг, у претходној генерацији, осјећали удобно. Сјећам се како сам Норману
МекКегу платио пар пића у Бенетовом бару, слушајући савјете како да објавим
своју жутокљуну поезију. Но, иако су овакви сусрети с пјесницима и драмским
писцима били забавни, ипак се осјећало нешто загушљиво у оваквом терету
традиције. Претпостављало се да нико неће написати савремени еквивалент
МекДајармидовог ремек-дјела A Drunk Man Looks at the Thistle, док се
за Мјуриел Спарк говорило да је написала савршен единбуршки роман у свом
међународно прихваћеном дјелу The Prime of Miss Jean Brodie. Иронично,
требало је да два писца из Глазгова „продрмају ствари“. Послије сјајног романа Ланарк
Елесдера Греја, који је објављен 1981. године, услиједио је први роман
Џејмса Келмана The Busconductor Hines, објављен три године касније.
Оба су објављена у Единбургу и оба су показала да савремени шкотски роман може
да буде изазован, инвентиван, вибрантан, висцералан и релевантан.
Напоредо са овим порастом
активности, у издаваштво се инфилтрирао панк-етос: изникли су бројни мали
магазини који су често били кратког вијека, организована су јавна читања, а
развиле су се и списатељске групе. Келманов и мој издавач био је Полигон,
смиона студентска кооперација која је тих дана била позната по свом пословању
са Александром МекКол Смитом. У исто вријеме је Џејми Бинг, студент единбуршког
универзитета преузео издавачку кућу Canongate и почео да је мијења преузимајући
ризик и уводећи иновације. (Резултат ће бити у признању Booker Prize и у
сталном порасту њихове репутације.) Чинило се да Единбург није више роб своје
литерарне прошлости. Изненада, било је могуће писати о савременој сцени, на
савременом идиому, издавачи су чекали, а публика је била спремна. Услиједио је
роман Trainspotting Ирвина Велша, објављен 1993. године. Сцена коју су
чинилу конзументи дроге послужила је и као тема за овај роман, а написан је
свакодневним језиком улице што овом роману даје осјећај стварних, савремених
живота. „Слатки“ Единбург, град госпођице Броди и њених „дјевојака“ више никад
неће бити исти.
Међутим, нешто се у овом граду
одупирало једноставним подјелама. Умјесто клонова Trainspotting-а,
Единбург је избацио збуњујућу мјешавину писаца са најразличитијим стиловима и
намјерама. Испоставило се да је „единбуршки роман“ врло тешко постићи.
Александар МекКол Смит је живио у овом граду, али је постао познат по својим
њежним детективским причама чија је радња смјештена у Боцвану. Слично томе,
књиге о Харију Потеру написане су у Единбургу, али се та чињеница не разазнаје
на страницама овог дјела, док Кејт Еткинсон не осјећа потребу да радњу у својим
књигама смјести у град који јој је дом. Све се то чини поприлично подесно.
Шерлок Холмс, Петар Пан, Острво с благом, Вјетар у врбаку...
То су биле единбуршке творевине тек по својеврсној тангенти. Стивенсон је можда
имао на уму Дикона Бродија, озлоглашену единбуршку хуљу, када је писао Доктора
Џекила и господина Хајда, па ипак, одабрао је да радња буде смјештена у
Лондону. Једна од теорија која објашњава ову промјену у географији јесте она по
којој је први нацрт ове приче откривао исувише о мрачним нагонима свога
сопственог аутора. (Тај нацрт је у међувремену изгубљен, а за њега се вјерује
да га је Стивенсон бацио у ватру након што је његова супруга Фани имала
примједби на њега.) Тиме што радњу ове приче није смјестио у свој родни град,
аутор се могао комфорније заклонити иза ње.
И након двадесет година још
увијек пишем књиге смјештене у Единбургу, првенствено због тога што сам још
увијек знатижељан и још увијек откривам тајне овог града са жељом да то
подијелим са читаоцима. Моја књига The Falls произашла је из разговора
са једним кустосом који ми је испричао причу о једној својој изложби, а чинили
су је низови добро израђених, изрезбарених дрвених мртвачких сандука, високих
свега неколико инча, са малим дрвеним луткама у себи. Седамнаест оваквих
сандука пронашли су единбуршки школарци у једној пећини, 1836. године, а њихово
поријекло и значење остали су тајна. Одлучио сам да овој причи „отвореног
краја“ дам својеврстан завршетак, макар то било само у облику фикције. Највеће
узбуђење послије објављивања било ми је када су ме обавијестили да су
посјетиоци музеја тражили да им покажу мале сандуке из моје приче. Слично се
десило када сам једном открио да се на мјесту данашњег здања Шкотског парламента
догодио ханибализам. Осјећао сам причу и молио да се исприча. Резултат је био
роман под насловом Set in Darkness у којем су ископавања на поменутом
мјесту разоткрила мртво тијело.
Долазак Шкотског парламента 1999.
године био је још један значајан чинилац квалитета и квантитета који су
испољавали шкотски писци. Сада постоји једно ново поуздање у овој малој,
релативно изолованој земљи. Људи почињу да питају велика питања о идентитету и
националности, о тренутној ситуацији и о могућој будућности. Појавили су се
томови историја Шкотске као свједоци спремне, и упитно расположене публике, као
и тежње историчара и мислилаца да интерпретирају прошлост и да исцртају мапу
пута за путовање које долази.
Ово путовање довело је Единбург у
21. стољеће. Као и остатак Шкотске, Единбург није имао велику потребу за
спровођењем забране пушења, која је спроведена 2006. године: љубитељи капљице у
овом граду су се повиновали без много незадовољства и неслагања, чак ни кад је
примијећено да ће таква забрана имати утицај и на културни живот (а глумац који
игра улогу Винстона Черчила више неће моћи пушити и пуштати димове на
позорници). А ту су и нове зграде: не само Парламент него и Scottish
Storytelling Centre и један плесни студио који је право ремек-дјело. Свијет се
мијења, а у овим промјенама учествовали су и креативни умјетници овога града.
Но ипак...
За многе од нас, љепота Единбурга
је у томе што је овдје могуће бити невидљив. Годишњи фестивал умјетности
окупира град сваког августа, а са њим долази и привремено удуплавање броја
становника. Но, и поред тога мноштва, Единбург чува своја мирна мјеста, као што
је Артурово седло, подручје угашеног вулкана, гдје се могуће осамити. Град је
увијек напредовао захваљујући и невидљивим индустријама попут банкарских и
осигуравајућих послова, индустријама које праве разлику без неке видљиве велике
физичке манифестације: монетарне трансакције и документе полиса осигурања не
можете видјети као што можете уочити бродове или аутомобиле. Људима којима је Единбург
дом ово се очито допада. Вијековима унатраг, људи су се од освајача крили у
тунелима испод дворца и Royal Mile-а. У неку руку, тако се и данас крију: кад
прође август и вашарџије оду, Единбург израња да узме ваздух.
Све то одговара аутору, јер је и
само писање својеврстан невидљиви акт: читалац види само завршен производ, али
не и посао који му је претходио. Понекад се аутор могао само назрети – на
корицама књига или на ријетким промотивним турнејама. Док шетам улицама дома
који ме посвојио, осјећам да Единбург крије нешто од мене. И послије петнаест
новела о Ребусу, постоје још многе ствари које о овом граду не знам, многе
тајне које леже тик испод његовога ткања, приче које чекају да буду испричане.
Наименовањем Града књижевности
UNESCO-а чини се да су у Единбургу отворене нове авеније за градске писце.
Мјесечни „салон“ је омогућио писцима, издавачима и администраторима да се
састану, размијене идеје и оговарају. За то вријеме, руше се зидови између
наших различитих одјељака. Писци се укључују у пројекте са музичарима,
сликарима, скулпторима. За мене, то је један значајан и узбудљив развој.
Аутори, наравно, могу и даље остати невидљиви ако то желе, Единбург им пружа ту
привилегију, али могу и да учествују у новим интеркултуралним пројектима. Градски
издавачи и групе писаца су, као и увијек, вибрантни. Мали магазини и сад долазе
и пролазе (чешће на интернету него у штампаној форми). Новинари одасвуд долазе
у Единбург (многи баш преко Станице Веверли) да питају зашто овај мали град,
који се понекад чини и као село, надраста своју стварну величину када се ради о
књижевности.
Јан Ранкин
* Јан Ранкин је аутор романа о
инспектору Ребусу, који су међународни бестселери број 1, преведени на
тридесетак језика. Добио је многа признања и награде широм Европе и Сједињених
Држава, а 2002. године одликован орденом Британског царста за литерарне
заслуге.
Превео Саша Шмуља
Превео Саша Шмуља
