Горан Дакић, Петодинарке, СКД Просвјета, Загреб, 2014.
Нашом генерацијом вјероватно цијелога живота зваћемо оне који су се, деведесетих, барем једном нашли у избјегличкој колони или су на било који други начин напустили топли дом, замијенивши га хладним рођачким собичком или каквом другом негостољубивом одајом. Или оне који су, уз нешто више среће и у нешто другачијој улози, кроз прозор учионице што гледа на магистрални пут, с болом и страхом какав ваљда никада више неће осјетити, посматрали бескрајну колону невољника. Оне што су барем једном чули ријеч која ће у народу убрзо попримити сасвим погрдно значење и чак и гласовно узличити на један од смртних гријехова, ријеч упућену постиђеном себи или пак неком, у свом разреду новоме ученику. Или оне који су се, игром судбине каква се није тако ријетко играла у посљедњејшем рату, у само неколико година нашли и у једној и у другој, подједнако тешкој животној улози.
У ове посљедње убраја се и писац књиге Петодинарке, рођен у Даљу, славонском мјесту којем је посветио и којим је насловио свој први роман, настањен данас у Бањој Луци, у којој се полагано али несигурно заборављају све наше избјегличке или дошљачке судбине. Његов нови роман, сјајно илустрован, намијењен је и посвећен нешто старијој дјеци и одраслима, вјечитим деранима какав је и сам, у љепшем смислу те ријечи, остао. И дјетињству уопште, опет у оном љепшем смислу, иако га таквим, у случају главног јунака, ова књига баш и не биљежи. Дакић није писац побједа, патетике и изврсности, једнако као што његов главни јунак, ћутљиви незнајша Жељко Нишевић, јесте сасвим обичан дјечак, из сасвим обичне, избјегличке сиротињске породице, а опет херој. Другачијих, породица али и хероја, као да и није било у тим избјегличким колонама: о другачијима, на било који начин изврснима, Дакић као да и одбија писати.
Петодинарке је задовољство читати и због детаљног описа и надахнутог пресјека живота овог малог, но историјски и географски нимало безначајног мјеста. Због деликатних емоција, живих и садржајних успомена, носталгије и меланхолије, хумора на сопствени и туђ рачун, укратко због свега онога чиме је аутор, на исти начин, начинио и даљско ткање своје прве, назовимо је тако, аутофикције. Иако је углавном настојао да да вјеродостојан одраз времена у којем музе ћуте пред истинском трагедијом живота, а људи за пјесму немају жеље ни полета, Дакићу инспирације није мањкало, нарочито када је у питању родна ријека, па ће његови „Дунавски вали“ зазвучати овако:
Стојим и ослушкујем његов бешумни ток кроз плодне славонске равнице; стојим неколико центиметара од малених таласа који ударају у пешчану обалу и брзо се повлачим назад, преплашен тишином којом се та моћна водена стихија ваља даљским обалама. И ништа се, за тај један тренутак вечности, не чује: ни крик оближњих птица, ни крекетање жаба, ни лавеж удаљених паса. Постоји само тишина, та лековита и умирујућа тишина која крепи и одмара, од које се никада не можеш растати и која тече у теби ма где био и ма којим путевима ходио. Она смирује ватру, разгони муку, потапа тугу. (У њу су и данас поринути сви моји снови и надања, жеље и пркоси, стрепње и радости.)
Међутим, ова књига заслужује пажњу и позитивне критике прије свега зато што представља један снажно ангажован антиратни подсјетник на избјегличку муку, на заборављену сиротињску колону, на невољу од које је, чини се, и Бог дигао руке. Без имало уљепшавања и идеализације, често својствених књижевности посвећеној дјеци, натуралистичким рафинманом рекло би се, Дакић биљежи и књижевно обликује своја сјећања. Књигу Петодинарке одликују приповједачко вишегласје и вјешто организован аутореференцијалан текст. У њој се додирују и преплићу различите судбине, приче и исповијести. Теку дословно из неколико рукаваца, као према Дунаву, и сливају према Жељку Нишевићу и његовој животној причи, његовом дискретном херојству. Теку попут појединачних избјегличких судбина које су се слиле у неизбрисиву колону магистралног пута новије историје.
Петодинарке су, видимо од самог почетка, литерарно и животно конвертибилна монета. За једну петодинарку из овог романа могло се купити „пет пловака, 30 удица или нови мепс“, док би више њих било довољно за „најбољу пецарошку опрему у улици“. Јасно је да су петодинарке из наслова новчаница с убједљивом симболичком али и аксиолошком вриједношћу у овом дјелу. Петодинарке су тачка додира и тачка пресјека различитих животних прича, лајтмотив ове даљске полифоније. Када је у питању прича дјечака Горана Дакића, открићемо тек толико да ће на почетку бити „слатко“ зарађене, а да ће на крају приче пећи попут савјести.
Има у овој књизи невеликог обима још много тога да се припомене, али оставимо то читаоцу да открије. Прије свега када је у питању Жељко Нишевић, испрва за Дакића дјечак без својстава, а затим, на концу свих прича, херој националне и сваке друге историје. Неко ко није умио да запамти или препише поглавље из „учитељице живота“, а ко ју је истовремено доживио на најтежи могући начин, цијелим својим бићем. Био је то једанаестогодишњак који је три дана и три ноћи без престанка возио своју породицу у избјегличкој колони.
Сви се понекад сјетимо рата у свом родном граду, свога али и туђег избјеглиштва, невидљивог херојства ни по чему изврсних нити занесених, али и те како заборављених дјечака. Дакић нас свесрдно на све то подсјећа, нештедимице али финим и ненаметљивим ткањем. На све то, али и на бројне лијепе ствари, колико год можда и нехотице, на то колико је дјетињство драга и далека успомена, колико је школско одјељење фина и разнолика заједница, колико је другарство, као и херојство, непоновљиво и предодређено спонтаношћу. Иако већ поменут у књизи и то као неко ко је „грешке у фуснотама и непотребне реченице отклонио“, осјетих потребу да о овом сјајном и необичном роману, дјетињству, другарству, животу и животном херојству, додам још понеку ријеч. Тако и настаде овај осврт.
