Збирка Комадићи
неба препуна је снажних и сугестивних слика, попут оне у уводној пјесми у
којој платани, окупани благодатним даждом „Божијих суза“, постају симболи
смјерности, али и узвишености. Или оне у посљедњој пјесми у којој крај једне
замишљене пећке „молитва као ватра пуцкета“ и помало идилски апострофира људску
душу као најтоплију одају Божије љубави на земљи. На тај начин су се у овом
дјелу молитва и пјесма прелиле у низ интимних и поетичних записа који одишу
снажном вјером и још снажније продуховљеном љубавном емоцијом. То је прије
свега љубав према ближњему, исказана у одабраним лирским прозбама, у стиховима
који обилују посветама, порукама, поукама и добростивим жељама, а одишу
метафориком покајања и преумљења. Посвета је као насловна форма неких пјесама
досљедно функционализована у присну поруку. У тим пјесмама ће неки драги људи и
градови постати освештани симболи нових Мајиних духовних стремљења, а неки од
њих и симболи пређашњих неспоразума.
Љубав према
Господу еманира из сваког Мајиног „комадића неба“, из сваког „кандила небеског
сјаја“. Основно обиљежје, али и духовни печат збирке Комадићи неба јесте
њена хришћанска и православна литургичност и молитвени дијалог. Свој одјек у
овој збирци узвишених емоција нашла је изнад свега Христова љубав, она љубав
без које је човјек изгубљен и унепостојен, љубав о којој је дивно говорио свети
апостол Павле. „Да, ја не постојим, / ако љубави у себи немам“, то је дистих
који у овој збирци индицира снажну везу са апостолским прослављањем и
проповиједањем вјере, наде и љубави (1. Кор; 13). Као важна пјесничка референца
до које нас води молитвеност и дијалогичност, управо интертекстуалност збирке Комадићи
неба открива нам се и збирка Тражим помиловање Десанке Максимовић
у којој се поезија и молитва сједињују у љубави према ближњем и у проповиједи о
праштању. „За још један степеник ка Теби / помиловање тражим“, каже Маја
Благојевић, обраћајући се непосредно своме Господу, у једној од бројних поетских
јектенија. На тај начин своје дјело пјесникиња суштински поставља у исти
контекст са једном од најзначајнијих збирки поезије ХХ вијека у којој је људско
биће, лирски субјект, уистину за степеник више на духовној љествици тежило
божанској љубави и милости.
У Комадићима
неба, ако их перципирамо као стилско-умјетничку цјелину, у њеним лирским
сликама и алегоријама уочавамо преовлађујуће осјећање нуминозног. Оно се
манифестује у широком спектру метафоризације Божијег опредмећења и оприсутњења,
као и у широкој анагошкој лепези мисли и осјећања. У тој чежњи за небом
настао је и овај својеврсни лирски требник у коме су и радост и туга и смијех и
сузе тихим тоновима упјевани у молитву. Комадићи неба, при томе, нису
збирка помијешаних и драматично узбурканих душевних и емотивних стања, него
биљежница интимних записа који одишу покајањем, преумљењем и радостворном тугом
у пјеснички исказаној духовној поруци. Стога су понегдје сиви тонови, слике и
суморна атмосфера само привид иза кога се налази богата архелогија радости
православног и пјесничког духа.
У лирским
круговима ове збирке пјесникиња је осликала јутарњи пејсаж сопственог духовног
рођења. То је за њу било преображење у крштењу, крсно-васкрсној вјери и у Богу,
једном ријечју у откровењу нове, дубоке и спиритуалне љубави. „Покајањем тражим
небеса у себи!“, каже један стих, а свој одлучни финале као да налази у још
једном усклику: „Па ја то збогом кажем / свему / што није воља Његова!“. У овим
и сличним библијским алузијама и подстицајима, у теолошким формулацијама, али и
у оним изразито оригиналним поетским рјешењима, љубав се у Комадићима неба
открива као благодатно присуство, лирска хипостаза Бога, али и као суштина
човјековог бића. Љубав је и одговор који пјесникиња ослушкује у својим
молитвама, а глас који чује персонификација те неусловљене и непомућене емоције.
