Даблин и Даблинци

Dublin can be heaven...

Књижевност је у ткиву града Даблина, ријечи су у његовим темељима. То су само неке од метафора на ирским сајтовима, који су у протеклих неколико мјесеци у први план истицали избор града Даблина за Унесков Град књижевности 2010. Након Единбурга, Мелбурна и Ајове, Унеско је у јулу 2010. године ово значајно признање додијелио и Даблину. Савремени Даблинци га дугују у првом реду писцима који су рођени у овом граду или су за њега везани књижевним нитима, који су створили једну велику књижевност на темељима причања и мишљења, бесконачних разговора јунака и књижевне енергије која извире из традиције, ирског идентитета, патријархалног католицизма, али и потребе да се артикулишу неке модерне теме.

То је једна велика прича о индивидуалној, али и националној судбини, о честим емиграцијама у Енглеску, Сједињене Државе и друге земље, али и прича о унутрашњој емиграцији при чему се посебно издваја чињеница да су у Даблин доселили многи писци. Многи појединци су и одлазили из Даблина и из Ирске, силом прилика, гоњени разочарањем или просто животним околностима. Данас се Даблинци присјећају само лијепих ствари: национални понос, као што је то и уобичајено, изражен је у националним симболима и светковинама. Придодајемо им и оне литерарне: Ријека Лифи, Џојсова јунакиња Ана Ливија, мостови, митови и метафоре, традиција, музика, плес и поезија, Блумов дан (Bloomsday) 16. јуна сваке године, књижевни фестивал током којега се Џојс и његов Уликс прослављају празничним читањем и обједима у цијелом граду, то су само неке од књижевних манифестација, симбола и светковина у Даблину. На Даблин нас најснажније подсјећа и присјећа Џејмс Џојс са својим неизмјерно дубоким литерарним дјелом, али то својим дјелима чине и Оскар Вајлд, Џонатан Свифт, Џорџ Бернард Шо, Вилијем Батлер Јејтс, Самјуел Бекет, Шејмас Хини и многи други ирски класици и савременици.

Даблин је главни град Републике Ирске и данас га настањује пола милиона становника. Ирци су двојезичка нација, али је њихова специфичност хиберно-енглески, дијалекат којим говори највећи број Даблинаца. Даблин данас има библиотеке, музеје и друге институције посвећене књижевној умјетности и писаној ријечи као темељу градске културе. У Даблину постоји скоро 50 издавачких кућа, а град је препун књижара и антикварница, других мјеста с посебном књижевном намјеном. Даблинска међународна књижевна награда IMPAC Dublin Literary Award је међу онима које се додјељују за једно књижевно дјело, а лауреату се обезбјеђује и висока новчана награда (сто хиљада евра). Добио ју је ирски писац Колм Тобин (2006. године). Без својих писаца, без њихових ријечи и велике, препознатљиве књижевне традиције ни градови не постоје као градови, као духовна, интелектуална и културноумјетничка средишта. Без књижевног статуса нема ни истинског ни заслуженог „статуса града“ нити заокружене, уцјеловљене урбане културе. И о Даблину најбоље свједоче ријечи његових писаца, а ово су само неки од занимљивијих и надахнутијих навода:

Кад умрем, Даблин ће бити записан у мом срцу. Џејмс Џојс

Даблин је стање ума колико и град. Томас Макдонах

У другим градовима паметни људи излазе из куће и зарађују новац, у Даблину паметни људи иду кући и пишу књиге. Ен Енрајт

Он је историја. Он је љубав ријечи. Он је град књижевности, наравно. Он је Даблин. Џон Бојн

Даблин је град препун прича. Ирвин Велш

Описати Даблин као град књижевности било би као казати да у Ирској понекад пада киша. Џозеф О'Конор

For Dublin can be heaven, with coffee at eleven and a stroll in Stephen's Green. Leo Maguire

Погледајмо још и својеврсни књижевни времеплов града Даблина и ирске културе, који нам у кратким цртама открива велико богатство једне нације и једне од темељних европских традиција.

У осмом вијеку настала је Келска књига (Book of Kells), четворојеванђеље и калиграфско ремек-дјело које се чува у Даблину, у библиотеци Trinity College, представља право књижевно благо града Даблина и ирске нације.

У 12. вијеку гелска пјесма Aoibhinn bheith in mBinn Eadair слави љепоту мјеста Hill of Howth надомак Даблина.

Џонатан Свифт (1667–1745) био је каноник катедрале Светог Патрика, а његово ремек-дјело, Гуливерова путовања, штампа се без престанка од када је, 1726. године, први пут објављено.

Године 1701. основана је прва ирска јавна библиотека Marsh's Library.

Оливер Голдсмит (1728–1774), аутор романа The Vicar of Wakefield, био је студент Тринити колеџа, а сада је тамо његова статуа.

Ричард Бринсли Шеридан (1751–1816) имао је спектакуларну каријеру као драматург и као позоришни управник. Његове сјајне комедије као што су The School for Scandal и The Rivals изводе се и данас.

Шеридан Ле Фану (1814–1873) аутор је прве приче о вампирима, Кармила, написане 25 година прије романа Дракула Брама Стокера. Многе његове приче се дешавају у подручју око Даблина.

Дионисијус Дајен Бусико (1820–1890) био је један од најпопуларнијих ирских драматурга средином деветнаестог вијека.

Брам Стокер (1847–1912), као што је речено, познат је по томе што је написао роман Дракула и на тај начин дао замах новом жанру, роману о вампирима.

Оскар Вајлд (1854–1900) још један Даблинац чији мајсторски књижевни израз можемо посматрати као дио градске литерарне панораме.

Џорџ Бернард Шо (1856–1950) је добио Нобелову награду за књижевност 1925. и Оскара 1938. године за свој рад на филму Пигмалион.

Вилијам Батлер Јејтс (1865–1939) био је један од највећих пјесника 20. вијека. Овај Даблинац добио је Нобелову награду за књижевност 1923. године.

Џон Милингтон Синг (1871–1909), аутор комада The Playboy of the Western World, која је узроковала протесте након првог извођења у позоришту Abbey Theatre 1907. године.

Шон О'Кејси (1880–1964), аутор комада The Plough and the Stars, такође је испровоцирао протесте извођењем у позоришту Abbey Theatre 1926. године. Напустио је Ирску.

Џејмс Џојс (1882–1941). Даблин је био најснажније извориште његове имагинације и његово снажно емотивно упориште. Био је велики, највећи критичар, али вјечни заљубљеник у Даблин и Даблинце. Градско језгро има нарочиту улогу у роману Уликс, који се сматра једним од најзначајнијих и најутицајнијих дјела 20. вијека.

Остин Кларк (1896–1974) један од највећих ирских пјесника 20. вијека, који је припадао истој генерацији као и В. Б. Јејтс.

The Abbey Theatre је своја врата први пут отворио 1904. године.

Патрик Каванах (1904–1967) сматра се једним од најзначајнијих ирских пјесника између Јејтсовог и Хинијевог периода. Написао је неколико ода посвећених Даблину.

Самјуел Бекет (1906–1989) је добио Нобелову награду за књижевност 1969. године Рођен је и одрастао у Даблину, али је већину живота провео у Паризу.

Мартин О'Дирјан (1910–1988) пјесник ирског језика, који је већину живота провео у Даблину.

Брендан Бијен (1923–1964) аутор драма The Quare Fellow, An Giall и The Hostage.

Máire Mhac an tSaoi (1922) рођена је у Даблину и једна је од најпознатијих пјесникиња ирског језика.

Године 1928. основано позориште The Gate Theatre.

Томас Кинсела (1928) добитник је награде Honorary Freedom of the City 2007. године. Његов пјеснички допринос културном насљеђу Даблина је велики.

Шејмас Хини (1939) добитник је Нобелове награде за књижевност 1995. године. У свом дјелу снажније се идентификује са својом родном Сјеверном Ирском, али од 1976. живи у Даблину.

Мејв Бинчи (1940) и Гордон Снел (1933) стварају и живе као муж и жена у Долкију.

Од осталих савремених ирских и даблинских књижевника, поменућемо пјесникињу Еван Боланд (1944), пјесника Пола Даркана (1944), Џона Банвила (1945), Себастијана Берија (1955), Полу Мијен (1955), Родија Дојла (1958), Колама Мекена (1965), те поменутог Колма Тобина (1955) који је, као што смо раније рекли, освојио литерарну награду IMPAC Dublin Literary Award као и награду Costa Novel Award.

Године 1995. установљена је књижевна награда International Impac Dublin Literary Award, као једна од највиших новчаних награда за белетристику.

Године 2000. одржан је први Фестивал писаца у Даблину.

Године 2006. покренута је занимљива акција у Даблину, под називом One City, One Book. Активисти подстичу читаоце да у априлу сваке године прочитају једну исту, за ту прилику одабрану књигу. За 2011. предложена је књига Ghost Light Џозефа O'Конора.

Године 2010. Даблин је добио велико признање: Unesco City of Literature.

Одломак из Џојсовог дјела Даблинци

(превод Ђорђа Кривокапића)

(...)

„Био сам на Острву Мен“, рече Мали Чандлер.

Игнацијус Галахер се насмијао.

„Острво Мен!“ рече Галагер. „Иди у Лондон или Париз: најбоље Париз. То би ти пријало.“

„Јеси ли ти упознао Париз?“

„Богме јесам! Сунчао сам се мало тамо.“

Да ли је стварно толико леп колико кажу?“, упита Мали Чандлер.

Он сркну мало од свог пића, док је Игнацијус Галахер своје храбро искапио.

„Леп?“, рече Игнацијус Галахер, уживајући у тим речима и свом пићу. „А опет, и није тако леп. Наравно да је леп... А тек живот у Паризу; то ти је права ствар. Ах, нема града као што је Париз по веселости, вреви и узбуђењима…“

Мали Чандлер доврши свој виски, па после мало муке, успе да га бармен примети. Поново је наручио исто.

„Био сам у Мулен-Ружу“, настави Игнацијус Галахер пошто је бармен склонио њихове чаше, „а био сам и по свим боемским кафанама. Жестоке ствари! Није то за побожне људе као што си ти, Томи.“

Мали Чандлер не рече ништа све док се бармен није вратио с две чаше; он тада овлаш куцну чашу свога пријатеља и узврати на пређашњу здравицу. У њему се јави извесно разочарање. Галахеров акцент и начин на који се изражавао нису му се допали. Било је нечег простачког у његовом пријатељу, што раније није примећивао. Можда је то била само последица тога што је живео у Лондону усред буке и конкуренције који су владали у новинарском животу. Стара лична допадљивост још увек је била ту, испод тог новог, разметљивог понашања. А уосталом, Галахер јесте преживео и стварно видео света. Мали Чандлер је са завишћу посматрао свог пријатеља.

„У Паризу ти је све весело“, рече Игнацијус Галахер. „Они верују да треба уживати у животу – па реци – зар не мислиш да су у праву? Ако желиш да заиста уживаш у животу, онда мораш да одеш у Париз. И да знаш, тамо гаје велике симпатије према Ирцима. Кад су чули да сам из Ирске, само што ме нису појели, човече.“

Мали Чандлер отпи неколико гутљаја из своје чаше.

„Кажи“, рече он, „да ли је тачно да је Париз толико... порочан као што се прича?“

Игнацијус Галахер начини католички покрет десном руком.

„У сваком граду има порока“, рече он. „Наравно да се у Паризу срећеш с пикантеријама. Отиди, на пример, на студентске балове. То ти је весеље, ако хоћеш, кад cocottes крену да се разуздавају. Претпостављам да знаш ко су оне?“

„Чуо сам о њима“, рече Мали Чандлер.

Игнацијус Галахер испи свој виски и затресе главом.

„Ех“, рече он, „можеш ти да причаш што год хоћеш. Parisienne су без премца – по стилу, по моди.“

„Онда је то, значи, порочан град“, рече Мали Чандлер са стидљивом упорношћу. – „Хоћу да кажем, у поређењу с Лондоном или Даблином?“

„С Лондоном!“, рече Игнацијус Галахер. „Ту су ти морал и неморал подједнаки. Приупитај Хогана, бато. Показао сам му мало Лондон кад је тамо био. Он би ти отворио очи... Чуј, Томи, не прави пунч од тог вискија: испиј.“

„Не, стварно...“

„Ма, хајде, још један ти неће ништа наудити. Шта ћеш? Претпостављам исто?“

„Па... добро.“

„Франсоа, дај исто... Хоћеш да запалиш, Томи?“

Игнацију Галахер извади кутију с цигарама. Двојица пријатеља припалише цигаре па су их пућкали у тишини све док им нису донели пиће.

„Рећи ћу ти шта ја мислим“, рече Игнацијус Галахер, помаљајући се после извесног времена из облака дима у којима је био скривен, „чудан ти је свет. Говорим о пороку! Чуо сам о таквим случајевима – шта причам? Имао сам прилике да се сусретнем с њима: случајевима порока…“

Игнацијус Галахер је замишљено пућкао своју цигару, а затим, гласом сталоженијег историчара, настави да скицира свом пријатељу неке слике корупције које је у иностранству било у изобиљу. Сажео је пороке многих главних градова, а као да је био склон да пехар додели Берлину. За неке ствари није могао да гарантује (пријатељи су му их испричали), али у неким другим стварима имао је лично искуство. Није имао милости ни за положај ни за друштвени сталеж. Открио је многе тајне верских установа на континенту и описао неке од њихових обичаја који су били у моди у високом друштву па је завршио причајући, уз појединости, причу о некој енглеској војвоткињи – причу за коју је знао да је истинита. Мали Чандлер је био запањен.
„Па, лепо“, рече Игнацијус Галахер, „ето нас у старом Даблину где живот споро одмиче и где се о таквим стварима ништа не зна.“