Црвено од злата

Manu propria scriptum a C. G. Jung anno Domini MCMXV in domu sua Kusnach Turicense

Мотив, не тако риједак ни необичан у књижевној умјетности, омиљен код литерарних сањалица, постао је стварни догађај. Фантазија о пронађеној књизи, скривеном умјетничком благу, обистинила се а ипак није изгубила ништа од своје привлачне снаге и бајковитости. Рукопис који је дуго био похрањен у недоступним одајама породичне традиције и чији се излазак на свјетлост дана дуго призивао и очекивао, постао је стварна књига. И то каква: нарочита, изузетна, привлачно тајанствена. Херметично-езотерични записи и илустрације надахнуте активном имагинацијом и алхемијском симбологијом чине ову књигу изванредном појавом и у научним и умјетничким круговима. Црвена књига Карла Густава Јунга (1875–1961), коју имамо пред собом засад само у преводу на енглески језик, открива нам изванредан ум и изванредан рад не само врсног психолога, него и талентованог умјетника и калиграфа.

Иако се више од 80 година зна да постоји, Црвена књига никад раније није била објављена, нити је била доступна јавности, поштоваоцима, сљедбеницима. Може се рећи да је огромна литература о Јунговом животу и раду настала без увида у ову изузетно важну књигу, својеврсни документ у којему је славни психолог биљежио важна духовна искуства и умјетничке поруке. Како је настајала Црвена књига познато нам је из његове биографије под насловом Сећања, снови, размишљања, коју је написала Аниела Јафе. Година 1913. била је једна од најважнијих у Јунговом животу, али свакако кључна у генези ове књиге. Те године Јунг је започео експеримент суочавања са сопственим несвјесним бићем, како би стигао до дна свог унутрашњег свијета, како би претворио емоције у слике и спознао фантазије које су се комешале у подземљу. Ова активна имагинација уродила је плодом не само на плану психолошке науке, него и на умјетничком плану: калиграфски преписујући биљешке о овим експериментима, Јунг их је коментарисао, употпунио новим размишљањима и дивним илуминацијама, да би на тај начин дао једно цјеловито објашњење свакој епизоди. Овој свесци увезаној у црвену кожу сам Јунг је дао наслов Liber Novus, али је она остала позната под именом које јој је додијелила властита судбина: Црвена књига.

У коначном објављивању Црвене књиге значајну улогу имали су и Јунгови потомци. Она је за њих увијек имала ауру мистерије, јер аутор није радо дозвољавао приступ свом раду нити је често дијелио своја духовна искуства и научне спознаје. То је важило и у најужем породичном кругу. По окончању свог експеримента, Јунг је ову књигу оставио недовршену, што се јасно може видјети у факсимилу који је пред нама, у којем се рукопис нагло прекида. Исто тако, примјетно је да један дио књиге није илуминисан нити, пак, брижљиво краснописан. То је један од основних разлога због којих се Јунг ни сам није одлучио да објави ову књигу. Поред тога, све чешћа истраживања у области алхемије одузимала су му највећи дио времена и енергије. Рад на књизи, с ове стране фантазија и активних имагинација на које је сам себе подстицао, описивао је као неопходан, али досадан посао естетичке елаборације. Коначно, пар година пред смрт, објавио је да је овај рукопис аутобиографског, а не научног карактера и да га због тога не жели уврстити у своја сабрана дјела, али без изричитог захтјева да она никад и ни под којим околностима не смије бити објављена. Када је умро, Црвена књига је постала власништво његових потомака, који су формирали Друштво насљедника К. Г. Јунга. Ауторска права великог психолога за њих су постала обавеза, али и изазов. Књига је третирана као приватно породично благо, а брижљиво ушушкана ријетко је и отварана током деценија свог боравка на тајним и сигурним мјестима. То су, уједно, и срећне околности у којима је књига чувана и очувана и то у врло добром стању до данашњег дана. За свој излазак на свјетлост дана Црвена књига и њени читаоци могу да захвале тиму стручњака, које је предводио Сону Шамдасани. Овај Јунгов сљедбеник и историчар психологије, заједно са Улрихом Хернијем, преводиоцима и сарадницима, контекстуализовао је, стручно приредио и у културном контексту представио рукопис Црвене књиге у овом величанственом издању. 

Црвена књига представља освјежење, али и изазов читаоцу на почетку 21. вијека. Прије свега, њему је неопходно да разумије контекст у којем се, на почетку 20. стољећа, развијала психолошка наука, као и стваралачка пракса у умјетности. Неколико првих деценија прошлог вијека протекло је у бројним експериментима, а Јунгова активна имагинација је један у низу сличних покушаја да се одбаце конвенционални лимити, а да се у исто вријеме истражи и ослика пуни спектар унутрашњег искуства. Психолози су жељели да превазиђу лимите философске психологије, истражујући исти терен као и умјетници и писци. У тој фази, која је заправо непосредно претходила Првом свјетском рату, манифестујући се и у кризи у култури и умјетности, Јунг је проживљавао тешко раздобље, бурне унутрашње процесе, снове, визије и фантазије од којих се плашио и да ће полудјети. То се манифестује и у неким другим његовим дјелима, међу којима се издваја и кратки езотерични спис под насловом Седам проповиједи мртвима у којему Јунг прави спој психолошког и умјетничког експеримента, слично као и у самој Црвеној књизи. У том периоду први пут се појављује и Филемон, тајанствени и симболични аспект Јунговог унутрашњег живота.

Јунг је писао под утицајем филозофског и књижевно-умјетничког штива, а сликао по угледу на стваралачке манире својих савременика међу сликарима, али и по угледу на ликовне манире старијих раздобља у Европи, Средњем и Далеком истоку. Ничеов Заратустра је оставио веома снажан утисак на Јунга. Психолог је писао под утицајем онога што је прочитао и онога што је проживљавао при том читању, а примјетне су и извјесне структуралне и стилске подударности. С једном битном разликом: Ниче је прогласио смрт Бога, а Јунг поновно рођење Бога, у људској души. Исто тако, постоје индикације да је Јунг у то вријеме читао Дантеову Божанствену комедију, која је такође обликовала структуру и утицала на тематско-мотивски сегмент Црвене књиге. Улога Филемона у Јунговом дјелу аналогна је Заратустриној улози код Ничеа, односно Вергилијевој код Дантеа. У Јунговој библиотеци и данас се налази неколико књига о модерној умјетности, а познавао је радове Одилона Редона и Пабла Пикаса, којима се дивио и под чијим утицајем је стварао. На слику Марсела Дишана (Nu descendant un escalier) позвао се у једном своме каснијем научном тексту. У својим књигама научног карактера веома често се реферисао на сликарска умјетничка дјела. Фреске и мозаици Равене, које је упознао на једној бициклистичкој турнеји по сјеверној Италији, такође су оставили дубок утисак на Јунгов ликовни израз у Црвеној књизи.

Поред естетске димензије и мистичне ликовне ауре, Црвену књигу нарочитом чини њен текстуални и суштински садржај. Наиме, Liber Novus чини низ записа у којима Јунг настоји да открије и опише значење својих активних имагинација, да разумије себе, да развије и интегрише различите компоненте сопствене личности, да разумије структуру људске личности уопште, да разумије однос појединца са савременим друштвом, али и са заједницом мртвих. У Црвеној књизи Јунг дискутује и о бројним другим темама, о религиозности западног хришћанства, о природи душе, о самоспознаји, о јединству супротности, о стању у науци, о значењу рата, симбола, лудила, божанског гњева итд. Но, најзначајнијом страном ове многостране и многозначне књиге можемо сматрати мотив превазилажења савремене болести духовног отуђења и повратак сопственој души. Liber Novus представља прототип Јунгове концепције процеса индивидуације. На почетку књиге Јунг проналази сопствену душу, а у низу фантастичних авантура које слиједе открива нам истину о духу времена, али и о духу дубина који води до скривених тајни људске душе.