Филип Давид, Кућа сећања и заборава, Лагуна, Београд, 2014.
НИН-ова награда за 2014. годину скренула је пажњу на чињеницу да је српска књижевност била и остала богата писцима јеврејског поријекла који су јој били и остали привржени у погледу културе, духовности, језика и идентитета уопште. Успјешнији и вјештији него остали српски романописци у 2014. години, према мишљењу НИН-овог жирија, био је Филип Давид, који је дјелом Кућа сећања и заборава дао једно релевантно романескно штиво, како у националном тако и у интернационалном домену. У тематском смислу и у најужем значењском оквиру ово је јеврејски роман, један од многих који се баве холокаустом, памћењем националног страдања и посљедицама тога памћења. Један од многих, иако далеко од оних најбољих и умјетнички најуспјелијих, овај роман проблематизује људско зло и бави се његовом конкретном манифестацијом, али и његовом метафизичком димензијом. То је универзални аспект Куће сећања и заборава и, чини се, уједно и највећа слабост овога романа.
Зашто највећа слабост? Па, ако изузмемо чињеницу да овим романом ништа није помјерено нити промијењено, нарочито не у књижевно-филозофским координатама истраживања и промишљања зла, можемо да кажемо и овако. Ако можемо да замислимо Селимовића који је своју величанствену мисао о љубави, смрти и духовном преображају утемељио на површном призивању у контекст најсветије књиге исламске религије, ако можемо да замислимо Достојевског који је мисао о покајању и преумљењу књижевно уобличио неубједљивим дијалогом са православном теологијом и светоотачком традицијом, ако можемо да замислимо Гетеа који се умјетнички невјешто прихватио литераризације алхемијске симболике или Толстоја који се недостојно дотакнуо јеретизма као духовног феномена, онда, нажалост, морамо да замислимо и ново дјело Филипа Давида, јер се у њему, управо на тај начин, умјетнички неубједљиво и мисаоно непродубљено, аутор прикоснуо пребогате традиције јеврејског мистицизма како би дао књижевни одговор (или покушај одговора) на прастаро, готово архетипско питање наше (духовне) цивилизације: одакле зло. То је оно исконско питање на које су све ортодоксне теологије мање-више неуспјешно одговарале, али и питање које је инспирисало бројне великане људског духа, упућујући их опасним (али спасоносним) антидогматским и антидоктринарним стазама.
Тим и таквим стазама Филип Давид је више имао жељу да крочи него што је њима истински и суштински крочио. Његово интелектуално и литерарно „рвање“ са злом више је експликативне, дескриптивне и документарне природе, а у мањој мјери одраз је једног истински метафизичког промишљања зла. Можда то тако није у животу, памћењу и искуству Филипа Давида као интелектуалца и човјека од крви и меса, али је тако према умјетничким дометима и убједљивости књижевног дјела чији је аутор. На једном мјесту су заступљене кабалистичка и сабатијанска учења, хасидизам и езотерична искуства, мистика и фантастика (или: мистична фантастика) итд.
Од првих редова присутан је класични déjà lu ефекат, не само у тематско-мотивском него и у наративном погледу, при чему ово друго нема (нужно) негативну конотацију. Роман Кућа сећања и заборава веома је елегантно исприповиједан, спајајући различите типове наратора и бројне различите наративе као свједочанство о заједничкој судбини преживјелих у Другом свјетском рату и проклетству које за њих представљају не толико трауматско искуство колико само памћење тог искуства и психичке посљедице тога памћења. Соломон Леви, Миша Волф, Уријел Коен и бројни други међу многим су протагонистима овога романа, а све њихове приче или приче о њима споља уоквирује дневник, а изнутра памћење Алберта Вајса. Оно памћење које ће му помоћи да, multum in parvo, у њујоршкој House of memories and oblivion доживи тренутак визуелне рекапитулације сопственог животног искуства, све до тренутка у којем је сама рекапитулација и почела. Та металепса је, у структуралном и наративном погледу, можда и најуспјелији сегмент Давидовог романа, литерарни mise-en-abyme, као у најбољим нарацијама (пост)модернистичке фикције.
Холокауст је, како рекосмо, основни тематски слој овога романа. У Кући сећања и заборава читамо о њујоршком скупу на којем су преживјела јеврејска дјеца размијенила своје приче и своја искуства из Другог свјетског рата. Тај скуп, The First International Gathering of Children Hidden During World War II, био је заправо „окупљање деце која су одрасла под туђим именима, која су одрасла и спасена под необичним околностима“. Можда најпотреснија од свих била је исповијест Мише Волфа који је у позним годинама сазнао да су га родитељи као двогодишњака, да би га спасили, дали пријатељској породици Бранков, а сами страдали у логору Сајмиште. У кутији коју су радници пронашли на Старом сајмишту у Београду добио је писмо од оца, документа, фотографије, као и ноте недовршене музичке композиције коју је отац написао у логору и која му касније помаже да, у мистичном искуству, види родитеље и пронађе душевни мир. Најзад, долазимо до дијела у којем Давид говори о самомржњи као типично јеврејском синдрому као и разматрања неких аспеката колективног памћења. Један дио ћемо инавести:
Оно што вас мучи и узнемирава, осећање да мрзите самог себе, добро ми је познато. Самомржња је у ствари, ако хоћемо да будемо сасвим искрени, типичан јеврејски синдром. Овај необичан и неуобичајен начин понашања исказује се кроз покушаје друштвених аутсајдера да скину тешко бреме „другога и другачијега“, да се ослободе оног често неподношљивог стања у ком се налазе противно својој вољи а највише захваљујући стереотипима прихваћеним од већине. То је тешко, готово немогуће, јер привилегована већина не прихвата промену устаљених стереотипа. Узалуд замена имена, промена начина понашања, одрицање од националне и културне припадности, социјалног положаја – аутсајдер остаје аутсајдер. Таква особа са маргине друштвеног живота која не успева да, упркос свим својим напорима и уступцима који иду до одрицања од суштине сопственог идентитета, постане равноправан члан заједнице, своје незадовољство, свој очај испуњава самомржњом. У самом себи, у својој мањинској групи тражи и налази главног кривца за немогућност стварне и потпуне асимилације. Тако долази до оних суманутих ситуација да постоје Јевреји антисемити и Јевреји нацисти.
Иако су Јевреји данас у дефанзиви у каквој нису били од Другог свјетског рата, од великог дијела планете жигосани као геноцидни, иако алија у Европи доживљава злослутне размјере, Филип Давид је тај тренутак одабрао да би написао роман о геноциду над јеврејским, а посредно и над српским народом. Јер, колико год да је Кућа сећања и заборава јеврејски роман, не можемо се отети утиску да је српско национално страдање присутније у њему него у српској књижевности уопште, у никад написаном српском роману о Јасеновцу и o страдању цивила у Независној Држави Хрватској, у никад написаном литерарном свједочанству о Дијани Будисављевић и никад у потпуности сагледаној трагици сачуване српске дјеце, о српској логорашкој пјесми „Ђурђевдан“ касније приписаној ко зна коме и ко зна чему, о специфичној српској самомржњи коју је Мило Ломпар анализирао у књизи Дух самопорицања, самомржњи која се може срести, прочитати, чак и опипати на бројним порталима и у бројним интелектуалним круговима никад ишчезлог српског колаборационизма... Хвала Филипу Давиду што је и нас, нехотице, подсјетио шта нам све као народу и нацији недостаје!
