Непосредно пред Сајам књига у
Београду појавила се књига стихова која завређује критичку пажњу и по много
чему добром се препоручује читаоцима. Збирка пјесама Черторезник Бранимира Кршића објављена је у издању Народне
библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева, у едицији Повеља која је и досад на најљепши начин представљала нова имена
српске поезије. Збирка је филолошки снажно армирана и као таква садржи неколико
битних елемената који је везују с претходном збирком истог аутора, Обичне пјесме. У исто вријеме она је
стилски далеко превазилази и надраста.
У збирци Черторезник, нарочито у њеном првом циклусу, евоцирано је и
реанимирано достојанство српске граматике и мелодике српског језика показујући
да експресивне могућности најбољих традиција наше поезије не долазе ниоткуда нити
пак долазе пуким подражавањем формално-садржајних утицаја других пјесничких
традиција. Одлике пјесничког израза Бранимира Кршића у овој збирци поезије
показују без икаквог зазора и комплекса да се још увијек може инспиративно и у
лирском погледу сасвим легитимно, писати с тежњом ка савршенству версификације,
хармонији форме и садржаја. Исто тако, показује да традиција, она најдубља,
исконска, није и не може да буде „пасе“ категорија, него управо супротно,
пјесник традицијом показује да српски језик и српска лирика нису данас
обескоријењене институције.
Кршић провоцира (у позитивном
смислу те ријечи) свог читаоца и критичара да разумије не само класичну метрику
и мелодику, него и јединствену српску језичку мелодију са њеним изванредним
могућностима. Тражи језичке (и језикословне) наносе, али и сензибилитет за саму
језичку матрицу која природно и ненаметљиво генерише пјесничку и изражајну
љепоту. Филолошки идентитет и лирска дијахронија оживјела је у овој збирци поетски
дух архаичних облика, али не ради идентификације и испразног ламента над
изгубљеним благом предвуковске традиције, него с циљем да им се да јасна и убједљива
лирско-експресивна, значењска и стилска функција. Има ту нешто и од оне
заљубљене склоности ка метајезичком уобличавању ишчезлих облика и одлика наше
језичке древности као да се ради о стварним и чак поетским категоријама. У
таквој помало студентској уобразиљи фонеме и гласови, слогови и акценти, ријечи
и синтагме, партиципи и двојина, васкрсавају у својим изворним облицима, негдашњим
позицијама и улогама. Другим ријечима, нивои језичке структуре у структури ове
Кршићеве збирке налазе неку врсту лирског еквивалента, при чему су сачувана и пјесничким
језиком наглашена нека древна значења ријечи као и свештеност лексичко-граматичке
традиције за коју нам се с правом чини да одувијек као таква еманира чистом
поетском снагом и да заправо никад није ишчезла.
Пјесничка синтакса ове збирке
открива једно ново лице Бранимира Кршића као лирског граматика који свој стих
храни и богати на самом изворишту језичке традиције и инспирације. Овај језички
и стилски потенцијал српског језика у својим узбудљивим историјским фазама
развоја сачуван је и, наравно, освештан ћирилометодијевском традицијом и
литургијском свијешћу у српској књижевности и српској православној цркви.
Синтагма, семантика, синтакса, граматика итд., све су то категорије које у
Кршићевој поезији немају строго и закопчано значење, него носе патину и
подтекст изворних вриједности којима се византијским благословом племенио и
плодио српски језик. У бројним пјесмама Кршић остварује симбиозу горенаведених
аспеката и једну специфичну врсту лирског синкретизма, при чему наизглед строге
граматичке категорије и уобичајени лексичко-лингвистички репертоари попримају
освештана, понегдје управо изворна значења, и своју пуну поетску мјеру. Чини то
уз немали ризик да ће читаоцима његов пјеснички наук бити неразумљив и
високопаран као некаква лирскограматичка почетница (па и стилска вјежбанка), но
ипак досљедно и свим средствима инсистира на некој врсти колегијалне емпатије,
граматички као и стилистички коректног читања и разумијевања.
У другом циклусу ове збирке који
носи наслов „Сретаније или средокраћа“ Кршић се спушта још дубље у саму
генетику наше традиције, међу архетипске садржаје српске, односно словенске
културе. Пјесник то чини на првом мјесту уз помоћ мотива чрта и реза, које већ
у наслову збирке стоје и истичу њену повезаност са незаобилазним трактатом наше
филологије. Ти мистични знаци древне писмености и идентитета представљају спону
са паганском древношћу чије магије се, на срећу, нисмо (били) у могућности
сасвим ослободити. Кршић користи потенцијал те симболичке писмености и придаје
им поетски значај и поетску функцију. Његова збирка је черторезник, својеврстан зборник граматичких бајалица чија је
лирска магија остварена „римовањем“ паганског срца и хришћанске одежде. У исто
вријеме, Черторезник је требник
сачињен од дубокоемотивних пјесама које се у исто вријеме и у хришћанском,
православном духу, могу читати и као молитве.
Трећи циклус, „Народно вјеровање“,
не оправдава ни наслов ни пјесничке домете остварене у претходна два циклуса.
По много чему непотребан и непоправљен одјек претходне збирке, карактеристичан
по дугом и аритмичном стиху, по лошим рјешењима у рими и неким другим
аспектима. То, међутим, не важи за све пјесме овог циклуса, јер се неке
издвајају чак и међу најбоље, најемотивније и најуспјелије у цијелој збирци
(„Лијек“, „Наук“ итд.).
Кршићев стил карактерише, дакле,
необичан спој пјесничког и филолошког талента, али и свијести о насљеђу којем
припада и које му припада. Као човјек, не бјежи ни од пјесничког ангажмана, од
личне и националне трагедије, не одриче се гробова и руина, он их с најдубљим
поштовањем окупља у лирским свјетовима богатим емоцијом и духовношћу, а лишеним
мржње на другога или отужног самопорицања, тако честих у савременој поезији.
Зато пјесник Бранимир Кршић сасвим сигурно неће бити признат и препознат тако
лако и тако нагло, али ће његова збирка остати знамен једног честито започетог
пјесничког посла који зна само за мале кораке и обичне пјесме и само такве разумије.
Алфабет
Моја је душа дах у пшеници,
моја су лица компас пчелама,
под мојим камом у воденици –
сваки се буквар смислом прелама.
Без мога фона в гумну-рјечнику –
подобни тек сте звону лименом
(небићем ког би клатна слудјела).
А позвах вас у живот именом
у коме смрти нема удјела.
И вјерној причи слову једину
да осмисли је – дадох средину,
у границама моме пречнику.
у границама моме пречнику.
(И нема моћи же да сломе га –
бо ја сам Алфа, ја сам Омега!)
Граматика
Бранку Миљковићу
Пружив у Храму длан за нафору –
синтаксу видим лаж што разара:
синтагму, стварну свеметафору –
вокатив који уста Лазара!
За то и јесу свети клечали
Христотворена да је клауза
бо Ријеч јест мазда за све печали
(словесу муње – гром је пауза)!
Несвештан слог се лако уквари
(голем је терет предан званима) –
одсутан Логос – празни буквари...
Јалова буде гола анима
у граматици, попут полога –
несвјестан кад је дух филолога!
Слово(с)творитељ
Св. Ћирилу и Методију
У хладној ури полусна – (транса)
мастила капља (убо тинктура)
расточила се у тма фигура:
слогоносаца, шумних нијанса.
И всакој спушта низ стијенку висак
и окреће је около оси –
да буде(т), присно, спремна да носи
Еванђеоски шапат и врисак.
Словесо (же бо) да је по мјерам!
Стабилност жабе на свитак утка,
дно штапа стомак, крст виш белутка –
за жеђ, во вијеки, ослика ђерам.
(Пак обло милуј, угласто драгуј...)
За живи извор дода сок травке:
преживе здје да утва и крагуј –
в немуштој изби за мртве јавке.
(Па чертну, (ј)уже, тек од сна устав,
резицу прву за полуустав.)
Наук
оцу Ђури
Ко није гледо кроз зелен прућа
ватре, што туђе кровове ломе,
и на згаришту не стаја своме –
не зна тај, брате, шта је то кућа.
Ко није у гроб (виш каквог доца)
за својим претком бацио грумен,
влажан и љепљив, од мрака румен,
не зна тај шта је – имати оца.
Тек оном ко је од других гажен –
шири се душа: (пшенична башта).
Ком опрости се – постаје блажен,
а Богу сличан онај ко прашта.
(А ти, Господе, сваки чуј јаук,
и плод му, другом, подај у наук.)
