Извјештај о Прашком гробљу


Све је до те мере јасно да бих се готово насмeјао да нисам обузет ужасом.
Ернесто Сабато
О јунацима и гробовима

Наравно, рукопис је и у овом, шестом роману Умберта Ека формално-структурално подручје око којега и унутар којега аутор, препознатљивом вјештином и ненадмашним умијећем гради романескну зиданицу свог новога дјела. Ако је у Имену руже, вођен путевима сопственог усуда, рукопис коначно доспио у руке свога приређивача, у Прашком гробљу рукопис свједочи о бешчасном путешествију једне идеје, о њеном бескрупулозном плагирању и нарастању до степена опште помаме. У Прашком гробљу рукописи нису похрањени у митском и мистичном лавиринтном здању, не умножавају се као палимпсести нити одражавају узвишену идеју свеопште библиотеке. У овом роману лажни документ није тек литерарна категорија којом писац осваја терен поетичке вјеродостојности. У Прашком гробљу рукопис садржи биљешке једне опскурне личности и свједочи о настанку и утицају дјела које одражава најмрачније људске инстинкте, при чему је свједочени рукопис у пуном смислу те ријечи лажни, фалсификовани документ.

Као и у роману Тајанствени пламен краљице Лоане, који непосредно претходи овоме, Еко истражује амнезију, односно неке аспекте дјелимичног губитка памћења главног јунака као и путеве поновног откривања запретених елемената меморије и идентитета. Откривање те индивидуалне изгубљене прошлости и потрага за траумом која је до амнезије довела, у Прашком гробљу је истовремено и својеврсна рекапитулација колективног памћења и сагледавање колективних траума европске историје 19. и 20. вијека. Губитак памћења код Симонинија, главног јунака овог дјела, повезан је и са подвајањем личности до којег долази (и) усљед поистовјећења са човјеком чији идентитет присваја након што га је убио. Није, стога, случајан сусрет у једном знаменитом париском ресторану, случајни сусрет Симонинија с Фројдом, младим стажистом који је још увијек тражио свој научни идентитет, експериментисао с кокаином и вјеровао да бисмо претерали ако бисмо све свели на секс. Функција Фројдовог лика је у првом реду значајна за избор терапије присјећања, која подразумијева постепену реконструкцију догађаја доступних памћењу и сјећању главног јунака да би се дошло до тренутка његове трауме. Укрупно сумирајући резултате ове реконструкције, можемо рећи да у Прашком гробљу откривамо личност психолошки предестинирану на мржњу, завјеру, параноју, живот у подземљу под различитим маскама који се као такав постепено претвара у реалност. Вођен девизом odi ergo sum, овај расиста, јудеофоб, параноик и мрзитељ свега другог, па и свога сопственог, има само једну љубав и она се открива у његовим гурманским фантазијама, а све то, у фројдовском погледу, као компензација потиснуте сексуалности или асексуалности што још приближније одређује Симонинијев карактер. Може се рећи и да је све то посљедица трауме „индоктринације“ у дјетињству, што би задовољило потребе овог прелиминарног психологизирања. О томе нешто касније.

Кренимо редом. Једног јутра Симонини се буди с утиском да тачно зна ко је, а то чудно осјећање продубили су и трагови туђег присуства у његовом апартману, трагови туђег рукописа у његовом дневнику, трагови туђег идентитета у његовом памћењу. Због овога Симонини вјерује да је у стан примио непознату особу, по свему судећи бјегунца, види његову мантију, али је не препознаје и не сјећа се ко је тај „тобожњи поп“ који носи перику. Тај поп је, заправо, опат Дала Пикола, свештеник чији је идентитет Симонини „посуђивао“: он је водио свој живот, писао свој дневник, писао сопственим рукописом и, како ћемо касније сазнати, њега је у стварности Симонини убио. У исто вријеме, овај тобожњи Дала Пикола не може да се сјети оних елемената који представљају Симонинијево ефективно памћење. По моделу сустанара, свјесних да дијеле обитавалиште, али не знају с ким, нити шта је у просторијама у којима тај други живи, Еко алегорично представља проблем подвојености идентитета, ионако већ лажних. У овом дневнику Симонини је прво лице, а о Дала Пиколи суди (се) само на основу његових дневничких записа који су компатибилни са Симонинијевим. Касније, они један другог допуњују и адресирају, што ће рећи да ова дневничка проза (с елементима фељтона) негдје поприма и епистоларни облик. Управо уз помоћ ових Дала Пиколиних писама Симонини се постепено присјећа и открива дио по дио свог памћења. Над дневником, над кључним рукописом у структури Прашког гробља, бдије Приповједач, а цјелине у којима се појављује посебно су наглашене (чак и болдирано) и посебно, вишеструко су функционалне. Приповједач је у исто вријеме и приређивач овог рукописа, јер је текст писао неко ко у начелу нема осјећај за хронологију и законитости умјетничког приповиједања, те тако једној безличној и хаотичној форми даје коначан литерарни облик. Коментарише, посредује између двије стране личности главног јунака и између два рукописа унутар дневника. Наратор је значајних ретроспективних дијелова без којих не би постојала романескна цјелина овога дјела, интерпретатор је „преписке“ између Симонинија и његовога алтер-ега. Између еуфорије заборава и дистрофије присећања.

Билдунгселементи у овом роману су у функцији освјетљења карактера, нарочито они који се односе на то што му „у аманет“ остављају отац и дјед, у непомирљивом сукобу републиканских и монархистичких, секуларних и клерикалних ресантимана. Тако се интрига из Фукоовог клатна наставља и у Прашком гробљу, гдје Симонинијев дјед преноси унуку причу о темпларској и јудеомасонској завјери, док отац од њега чини вјечног сумњичавца према „поповима“, то јест језуитима. Ови елементи откривају суштински узрок трауме из дјетињства, али служе и као уплив у наративни ток који открива портрет овог велемајстора преваре, генија лажног свједочења, виртуоза кривотворења, првосвештеника завјере, суровог оперативца и волшебног обавјештајца. Од своје прве службе Симонини је као риба у води: ствара нове копије аутентичних докумената који су изгубљени или из некаквих баналних околности никада нису сачињени. Размишља бритко, али намћорски и негативистички, иронизујући све око себе (изузев хране у којој ужива). Како овај наш (анти)јунак стасава, тако у њему, али и у самоме овом дјелу, промишљање о историјским тренуцима у виду (ауто)ироничних стереотипа, бива учесталије. Нека читалац обрати пажњу на ми и други аспекат већ на првим страницама Прашког гробља: сигурно је да га неће оставити равнодушним хумор и иронија тих имажа.

Захваљујући главном јунаку, капетану Симонеу Симонинију (а он је једини релевантан лик у овом роману који јесте измишљен), Еко повезује и романсира бројне кључне тренутке европске историје у другој половини 19. вијека, али исто тако даје одговор на питање како су и под чијим старањем настајали „Протоколи сионских мудраца“ као једна од најконтроверзнијих, најиздаванијих и најутицајнијих књига свих времена. Преломни историјски тренуци о којима је ријеч повезани су у овом роману дјеловањем једног јединог јунака, Симонинија, који је упознао и револуционарну 1848. годину и италијански Рисорђименто, Гарибалдија и Александра Диму Оца, Мориса Жолија и Хермана Гедшеа, који је учествовао као обавјештајац у француско-пруском рату, доживио опсаду Париза, преживио дане Комуне, начинио фалсификат који је компромитовао капетана Драјфуса и покренуо свјетски чувену аферу, касније лавину антисемитистичког расположења која је поларизовала француско мњење; прокоментарисао Золино Оптужујем итд. Добро је, издашно зарађивао од кривотворења, оперативних задатака по налогу царске тајне службе, од откривања фиктивних или у сопственој режији скованих непостојећих завјера. У свим овим историјским или фиктивним догађајима игра крајње негативну улогу и свагда је у обрнутој перспективи свеприсутни и утицајни фалсификатор, који свједочи (а својим нечасним ангажманом и обликује) ова збитија. Зар он није вјечни Жид подземља, који се као какав волшебник јавља увијек на оним мјестима и у оним тренуцима који ће промијенити свијет?

А управо је вјечни Жид, као симбол и као један од архетипова наше цивилизације, као траг јеврејског (све)присуства у свјетској историји, управо је тај јеврејски идентитет оно чега се Симонини највише гнушао. Његова непресушна мржња према Јеврејима извор је и главни ток његовога кривотворитељско-литерарног ангажмана који нам је у овом чудесном дјелу вјероватно и најзначајнији, јер, управо је Симонини кључна карика и везивни елемент који је учинио могућим настанак „Протокола“ у својој коначној верзији. Књижевност Симонинија почиње да интересује и обликује још у дјетињству, када је кришом читао очеву лектиру, Ежена Сија и Александра Диму, конкретно оне њихове романе који говоре о завјерама свјетских размјера. Постепено у Симонинију нараста замисао и сазријева идеја да по угледу на Димину и Сијеву поетику, служећи се сопственим истраживањима завјереничког дјеловања у свијету и ослањајући се на своје неприкосновено фалсификаторско умијеће, напише текст по сопственој мјери. Утицај овог штива на устројство главног јунака снажан је и јасан као дан: Гласови који су разоткривали друштвене мане, за Симонинија, то су управо гласови Ежена Сија који приповиједа о језуитској и Александра Диме који приповиједа о масонској завјери. Симонини, на темељу ове лектире, као и на темељу Жолијевог дјела о којем ћемо касније нешто рећи, у себи ствара оквир једне незапамћене, а књижевно изражене завјере. Дјело у њему сазријева, примајући у себе састојке, попут неког од специјалитета које је „аутор“ изнад свега цијенио: а требало би додати и мало оног бонапартистичког цинизма који је тако лепо изрекао Жоли, као и оно језуитско лицемерје, које смо и Жоли и ја научили од Сија.

Овдје је потребно дати пар напомена о самој генези „Протокола сионских мудраца“, јер је управо то дјело које ће, у крајњој инстанци, у мрежи преузимања и плагирања, бескрупулозног преписивања идеја, насиља, чак и физичких ликвидација, проистећи из Симонинијевих литерарних покушаја. Генезу „Протокола“ морамо посматрати у ширем контексту, а то је свакако теорија завјере која се протеже (дабоме) од средњег вијека, преко темплара, розенкројцера, илумината и других бројних, више-мање тајних и субверзивних друштава која се, наводно, боре за превласт над свјетским ресурсима а самим тим и над свијетом. Маркиз Де Лише (1740–1792) и опат Августин Баријел (1741–1820) упозорили су у својим радовима на постојање оваквих тајних друштава, у радовима који садрже расправе о розенкројцерима и темпларима, о њиховим субверзивним активностима против олтара и пријестола и томе слично. Али, они нигдје нису помињали Јевреје. Баријел је добио писмо извјесног капетана Симонинија (иако се у Прашком гробљу фиктивни јунак тако зове и представља, ријеч је, заправо, о његовом дједу), а писмо је до сржи било натопљено јудеофобним страстима. У Прашком гробљу писмо је наведено у цијелости, свједочећи о томе како је капетан Симонини тврдио да се јеврејска завјера може пратити још од Манија (оснивача манихеизма) и фамозног Старца с планине (оснивача тајног реда асасина и, наводно, савезника темплара). У писму се тврди да су и поменута двојица Јевреји, да су Јевреји основали и масонерију и да су Јевреји инфилтрирани у свим тајним друштвима с циљем подривања хришћанских држава. (Претпоставља се да је ово писмо заправо срочено с циљем да се спријечи даље Наполеоново зближавање с јеврејском заједницом). Тек када су, средином 19. вијека, забринути због антиклерикалног карактера италијанског Рисорђимента, на сцену ступили језуити, појавила се и тврдња о јудеомасонској завјери италијанских карбонара. Антиклерикалне струје су узвратиле ударац, а штиво које је имало највећи одјек код читалаца свакако су дјела Ежена Сија (1804–1857), у првом реду романи Вјечни Жид (негдје преведен и као Јеврејин луталица), Мистерије Париза и Тајне народа. У Сијевим романима језуити су представљени у крајње негативном свјетлу, као креатори опскурних завјера. Биће нам важан и роман Ђузепе Балсамо Александра Диме Оца (1802–1870) у којем је описан фамозни састанак Каљостра и других илумината на Донерсбергу, што је, опет, само по себи пандан Валпургиној ноћи. У то вријеме се појављује и дјело Мориса Жолија (1829–1878) Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескјеа, а ријеч је о либералном памфлету који критикује Наполеона Трећег и садржи бројна угледања на Сија. Ту није крај и Жоли није био посљедњи који се окористио туђим идејама. У роману Бијариц, под псеудонимом Сер Џон Ретклиф, Херман Гедше је плагирао Димину сцену на Донерсбергу тако што ју је релоцирао на прашко јеврејско гробље, умјесто илумината окупио представнике дванаест племена Израиља и приписао им завјереничке планове, такође преузете од поменутих претходника. Овај Гедшеов петпарачки роман не би био толико значајан да не представља важну премосницу од Француске ка Русији, од амбијента у којем су се „Протоколи“ зачели до средине гдје су први пут објављени као такви. Од Сија преко Мориса Жолија до Сергеја Нилуса, који плагира и Гедшеа и Жолија у свом Антихристу, у дјелу које садржи поглавље о завјери касније познато као „Протоколи сионских мудраца“ и углавном засебно штампано. До Нилуса овај фалсификат долази, како се вјерује, преко Пјотра Ивановича Рачковског, талентованог и злокобног шефа руске тајне полиције у Паризу. Од фикције преко памфлета тако стижемо до опскурног лажног документа у чију вјеродостојност многи касније неће посумњати.

Довољно је рећи да Еко досљедно прати ове координате на мапи европских завјера, нарочито тамо гдје су оне оваплоћене у књижевном дјелу, опонаша али и литерарно надмашује ове у основи тривијалне жанрове, те тако ствара једно изузетно занимљиво и за читање допадљиво штиво. Техника лажног документа у књижевности, која је дала бројна изванредна дјела фикције, у Ековом дјелу је техника и тематика лажног документа који је у пуном смислу такав, не само у поетичком и фиктивном. Сами „Протоколи“ су, као што смо видјели и као што је свјетској јавности доказано, безочна књижевна крађа и фалсификат. Као такви, сачињени су од 24 програмска поглавља која, наводно, изговарају јеврејски, то јест сионски мудраци. Говоре о јеврејским плановима да овладају свим релевантим сферама друштвеног живота и то све у циљу да се побиједи хришћанство и, нарочито, институција породице у његовом најсветијем окриљу. Привреда, наука, умјетност, штампа и други аспекти јавног дјеловања и утицајне сфере, све је то било на удару јеврејских „завјереника“. Присјетимо се Фукоовог клатна (погл. 92–93) гдје нам Еко даје литерарни сажетак и коментар „Протокола“ као противријечних намјера јеврејских мудраца да овладају свијетом по којем су њихови саплеменици расути. У овом роману Еко представља улогу и смисао „Протокола“, контекст у којем настају, слично као што то чини у својој „шестој шетњи кроз наративну шуму“. То су истраживања и преокупације из којих ће израсти Прашко гробље, ремек-дјело у којем се потврђује Еково мајсторство литераризовања теорије завјере, фикције базиране на историјским подацима и чињеницама.

На питање зашто Јевреји, одговара можда најупечатљивије мјесто у роману, дијалог Симонинија и Рачковског, који износи једну трајно актуелну мисао:

Народу је, потребан непријатељ. [...] Непријатељ, да би га народ препознао и страховао од њега, мора да буде у кући, или на кућном прагу. Ето због чега су то баш Јевреји. Они су дар божји, искористимо их, побогу, и помолимо се да увек буде неких Јевреја којих ћемо се плашити и мрзети их. Непријатељ нам је потребан како бисмо народу прижили наду. Неко је рекао да је родољубље последње уточиште свих хуља: ко нема властитих моралних начела, често стаје под неку заставу, а копилад се увек позива на чистоту своје расе. Национални идентитет је последњи иметак разбаштињених. А осећај идентитета заснива се на мржњи, на мржњи према ономе ко нам није истоветан. Мржњу треба неговати као страст сваког грађанина. Непријатељ је пријатељ народа. Увек нам треба неко кога ћемо мрзети како бисмо се утешили због властите беде. Мржња је права исконска страст. Љубав је у ствари неприродно стање. Зато су и убили Христа: проповедао је против природе. Не постоји љубав која траје целог живота, због те неоствариве наде људи и чине прељубу, убијају родитеље, издају пријатеље... Мржња, напротив, може да траје целог живота. Довољно је да нам предмет мржње увек буде пред очима, да је подгрева. Мржња греје срце. (Умберто Еко, Прашко гробље, превели с италијанског Мирела Радосављевић и Александар Леви, Плато, Београд, 2011, стр. 355).

Dunque gli occorre un nemico. [...] Il nemice per essere riconoscibile e timibile deve essere in casa, o alla soglia di casa. Ecco perché gli ebrei. La divina provvidenza ce li ha dati, usiamo-li, perdio, e preghiamo perché ci sia sempre qualche ebreo da temere e da odiare. Occorre un nemico per dare al popolo una speranza. Qualcuno ha detto che il patriottismo è l’ultimo rifugio delle canaglie: chi non ha principi morali si avvolge di solito in una bandiera, e i bastardi si richiamano sempre alla purezza della loro razza. L’identità nazionale è l’ultima risorsa dei diseredati. Ora il senso dell’identità si fonda sull’odio per chi non è identico. Bisogna coltivare l’odio come passione civile. Il nemico è l’amico dei popoli. Ci vuole sempre qualcuno da odiare per sentrisi giustificati nella propria miseria. L’odio è la vera passione primordiale. È l’amore che è una situazione anomala. Per questo Cristo è stato ucciso: parlava contro natura. Non si ama qualcuno per tutta la vita, da questa speranza impossibile nascono adulterio, matricidio, tradimento dell’amico... Invece si può odiare qualcuno per tutta la vita. Purché sia sempre là a rinfocolare il nostro odio. L’odio riscalda il cuore. (Umberto Eco, Il cimitero di Praga, Milano, 2010, p. 399400).

Данило Киш, који је о национализму говорио често, компетентно и искуствено, у својој се „Књизи краљева и будала“ (Енциклопедија мртвих) такође осврнуо на „Протоколе“, гледајући на ово „ремек-дјело клевете“ као на „књигу-убицу“. Српски писац јеврејског поријекла ставио је снажнији акценат на посљедице које су „Протоколи“ изазвали у Другом свјетском рату, дајући омаж жртвама, иронизујући и осуђујући оне који су ову књигу стварали и створили (као „маљ“ за Јевреје), али и оне који су јој дали легитимитет тако што су је, масовно, прихватали као истиниту и аутентичну. Помињући мање-више све оно релевантно у генези „Протокола“ о чему у Прашком гробљу пише и Еко, Киш даје и литерарни коментар о Нилусовој књизи Антихрист која у себи садржи дио о завјери: Они који су имали привилегију да се упуте у Велику тајну коју обзнањује та књига били су као громом погођени: пред њима је стајао механизам европске историје, тамо негде од француске револуције. Све оно што је дотле изгледало као плод случаја или небеске механике, борба узвишених принципа и судбине, све је то – цела та мутна историја налик на хирове олимпских богова – одједном постало јасно као на длану: неко овоземаљски покреће конце. Доказ више не само да Антихрист постоји (у то нико није ни сумњао) него и да Нечастиви има своје земне помагаче. Као додатак овим редовима из пера Данила Киша можемо само навести ријечи Валтера Нига који, анализирајући један други мада не много другачији суноврат човјечанства, каже: Тада се на земљу спустио метафизички мрак, као да спасење никада није објављено.

Слично као Сабатов јунак Фернандо Видал Олмос, који пише „Извјештај о слијепима“ опсједнут својом теоријом о демонском дјеловању подземних сила, Еков јунак пише извештај о прашком гробљу који ће се литерарно изобразити у наративној рекапитулацији и реконструкцији колективног памћења и то у знаку своје опсесије идејом о тајним јудеомасонским и иним друштвима. Не смијемо заборавити ни све оне мрачне бездане људског дјеловања о којима је свједочио Дала Пикола, алтер-его који је Симонинију служио за цуњање по сатанистичким и окултистичким круговима. Чега све у том свједочењу није било помијешано: сатанисти, паладисти, опскурне и окултне секте, црне мисе и бласфемије, тајна друштва масона, језуита, карбонара, а зашто у ово врзино коло не сврстати и оне врло „јавне“ јудеофобе те епохе или, како се то често нетачно каже, антисемите. Овај подужи каталог је управо онај, Умберту Еку својствени, бескрајни списак, само што га овога пута чине све оне појаве, удружења и идеологије које, као што је претходно казано, представљају наличје хришћанске духовности и цивилизације.

Вратимо се на кратко Ернесту Сабату чији су подземни тунели онтолошки, чији је јунак опсједнут завјером али у наличју својих мрачних лутања, у подземљу Буенос Ајреса, доживљава чудесно искуство. Била је то својеврсна иницијација у натприродно (или у психолошком смислу запретено дубоко у себи), јер перципирао је фантастичан свијет који нам је, захваљујући ванредним стилским и естетским умијећем аргентинског писца (а у неку руку и Ековог сународника) предочен као квинтесенца подземних потрага, лутања и заблуда. Екова је умјетност у Прашком гробљу, међутим, углавном миметичка, ерудитна, документарна, нема ту сабатовску езотеричну ноту, иако се можда може рећи да је састанак на прашком гробљу донекле варијација Валпургине ноћи коју је у свог Фауста упјевао и Гете. Нема код Ека, отуд, ни помјерања „врата перцепције“, ни поетски обликованих надреалних снова нити фаустовских визија. Али зато има интригантних тушта и тма повезница, за истинске сладокусце. Еко је непредвидиви мајстор романескне завјере, а његово Прашко гробље интелигентно надраста тривијалност жанра који опонаша. Еко романсира „подземни ток“ европске историје виђен очима једног (упркос свему) симпатичног фалсификатора-погузије с усађеном фикс-идејом о завјери свјетских размјера.

Па ипак, очекивали смо у Прашком гробљу много више љепоте, нарочито из пера једног освједоченог естете и доказаног естетичара. По мишљењу аутора овог извјештаја, у Прашком гробљу нема онако лијепих пасажа као што је, рецимо, један прочитан у Шест шетњи кроз наративну шуму (за српско издање превео Л. Мацура). У поглављу „Имагинарни протоколи“ у којем се такође дотиче „Протокола сионских мудраца“, Еко на самом крају исповиједа и једну емотивно-лирску евокацију. Био је то, наиме, доживљај у планетаријуму у Толеду, гдје је кустос у његову част уприличио једну ванредну презентацију. Уз Де Фаљину успаванку, изнад покретне платформе, приказано је звјездано небо над Ековом родном Александријом, у Италији, у ноћи између петог и шестог јануара 1932. године, првога дана Ековог живота. Оно што слиједи заправо је истински Умберто Еко, писац са умјетничком визијом космоса, умјетник и визионар који као да каже ону фаустовску леп си, би л’ хтео остати и с лакоћом описује звјездану мапу свог свемира. То је Еко за којим чезнусмо читајући Прашко гробље:

Готово надреалистички ја сам доживео прву ноћ свога живота. Доживео сам је тада први пут будући да пре тога нисам видео ту прву ноћ. [...] Био сам толико срећан да сам имао осећај – готово жељу – да могу, да морам да умрем баш у том тренутку и да би сваки други тренутак био промашај. Тада бих радо умро зато што сам доживео најлепшу причу коју сам у животу прочитао. Можда сам пронашао ону причу коју ћемо тражити на страницама књига и на екранима биоскопа: била је то прича у којој смо протагонисти били звезде и ја. [...] Био сам на тренутак узорни читалац књиге над књигама. Била је то наративна шума коју бих волео да никад нисам напустио. Али будући да је живот окрутан, и за мене и за вас, ево ме ту.

Жанр, дакле, није или не би требало да буде препрека и није или не би требало да буде сметња љепоти књижевне исповијести, љепоти приче и причања.