Ни приликом претходног сусрета с
текстом „Испод таванице која се љуспа“ Горана Петровића читаоцу није било тешко
уочити неке истовјетне поетичке елементе којима су грађена и ранија дјела овог
аутора, као ни чињеницу да је свом приповједном стилу Петровић придодао и
одлике изразите филмичности, управо маниром синеаста који вјештим кадровима и
секвенцама остварује увид у интимне свјетове и са веома мало детаља обликује
једну универзалну поруку. Такве одлике наслиједила је и ова, проширена верзија
текста, сада већ романа, који је објављен под истим насловом и жанровски
одређен као кино-новела. Нема сумње да је Петровић и овом литерарном
надградњом потврдио своје изванредно приповједачко мајсторство, нарочит таленат
и раскошну пјесничку визију. Свако ко је гледао телевизијски филм „Ближњи“
(2008) могао се увјерити да се Горан Петровић потврдио и као врстан сценариста,
који је као литерарни предложак филма искористио неколико својих приповједака.
У овом филму Петровић је, у кратком временском периоду, „кадрирањем“ различитих животних прича и њиховим спајањем у једну, обликовао снажну поруку о свакодневици, али и тајанству људског живота. Филм је организован на више различитих синхроних равни, полифоно, но ипак са јасном перцепцијом цјелине, стилско-емотивне узајамности и симболичке пуноће. И у литерарној кино-новели Испод таванице која се љуспа Петровић спаја једну изванредну литерарност са стваралачким манирима седме умјетности, контекстуализујући неке сегменте сложеног процеса стварања филма. За разлику од модерног, транслитерарног тв-сценарија „Ближњих“, ово је већ имагинарни, умјетнички, у зачетку белетристички организован сценарио, са утканом поетичком нотом и надахнутим освртом на само младићство филмске умјетности. Петоминутна филмска сторија о краљевачком хотелу „Југославија“ у овом роману је заправо предисторија биоскопа „Сутјеска“, чија сала ће Петровићу послужити и као фантастична позорница на којој, комплексним приповједачким манирима, реализује једну надасве лирску визуру књижевног текста. У тој сали пројекција филма функционише као текст у сјени, док се приповједач фокусира на појединачне ликове, судбине, карактере и менталитете посјетилаца биоскопа. Тим поступком инверзије, с обзиром на функцију и симболику једне биоскопске сале која би смјер читалачког очекивања обично усмјерила према самој пројекцији, у тексту Горана Петровића већ се заправо назире једна нова филмска сторија, сценарио обликован у пуноћи литерарног значења, бриљантна режија, мајстортво монтаже, врхунски глумачки ансамбл, замишљен и обликован као својеврсна гарнитура ликова. У поменутом филму „Ближњи“, који је режирао Мишко Милојевић и који има све од претходно наведених квалитета, Горан Петровић је произвео изврсно ткање литерарне и филмске умјетности, показао мајсторство умјетничког обликовања судбинске драматике и снажне емоције. Такав је и кино-роман Испод таванице која се љуспа: у њему жанровске и умјетничке врсте улазе у колоплет са националном историјом тзв. југословенског периода, култура и менталитет откривају подтекст, али не и крајњи смисао овог штива.
Алегоријско и аналошко устројство
овог романа обухвата све нивое људске појавности и поимања: индивидуално,
колективно и универзално. У „Ближњима“, у хронотопу који сажима људске приче и
универзалне поруке, видљиво је присутна једна од најзначајнијих метафоричких
структура Петровићевог књижевног дјела: библијска љествица Јаковљева у овом
филму се протеже од подрума до крова једне београдске стамбене зграде,
спајајући блиске, а опет тако различите људске судбине. (Та снага и пуноћа
умјетничке поруке Горана Петровића понајвише је присутна у лику анђеоске
прилике, изгубљене на овом стубишту-љествици.) Друга таква структура присутна
је у роману Испод таванице која се љуспа и она, баш као у бриљантној и
ненадмашној Опсади цркве Светог Спаса, литерарно евоцира вертикално
устројство небеске јерархије. Да су покрети књижевне камере Горана Петровића
управо вертикални, показује то и њена путања од подножја до врха кино-партера
који се, нимало случајно, конституише у девет редова. Ту није крај, јер у
залеђини првог налази се и други партер биоскопа „Сутјеска“ и надасве њена
таваница која се љуспа. Чак и да на неколико мјеста није експлицирао
да у своду чува представу неба и универзума у својим митским и мистичним
димензијама, знали бисмо да се ни овдје не ради о једној обичној таваници, него
о оној која се љуспа, дематеријализује, мијења са сваком новом
љествицом и раствара у видик неисцрпне инспирације у дјелу Горана Петровића. У Опсади
цркве Светог Спаса једно важно питање је постало одговор: може ли перо
да држи куполу? Недвосмислено, јер ликови у прози Горана Петровића су
литерарно ипостасирани и зато је његова умјетност ненадмашно прозрачна, а стил
лак и гибак, универзално допадљив. Магија његових ријечи оживљава текст у своду
централног локуса и ове лирске фантазије до те мјере да ће понегдје прерасти у
фантастичну привлачност силе небеске теже. То је неизведени и
непосредни показатељ Петровићеве, рекли бисмо птеролитерарности, једне управо
непоновљиве естетике. Драматично финале Опсаде цркве Светог Спаса одиграло
се у једном величанственом догађају и описано као чудесна спрега фантастичних
узрока и посљедица: Без небесне светлости, прозорцад која држе куполу су
попустила и она би, онако масивна, засигурно пала, да игуман није растворио
седе власи браде-реликвијара. Перо ангела се извило изнад окупљеног братства и
народа, полетело нагоре, те застало у тачки где се црква врхунила. Пре но што
се и овај видик свео, начас се веровало да онолико перце, не веће од пола педа,
може да држи тисуште литри тежине полулоптастог свода храма Св. Вазнесења.
У роману Испод таванице која се љуспа такође остаје једна непознаница
– судбина фантастично осликаног, али на концу и прекривеног свода једне
кино-сале. Петровић се пита: Ваљда је још увек тамо. Између местимично
проваљене таванице и система беспрекорно упасованих гипсаних плоча. Мајсторском
руком изведена штукатура се не види, али је, ваљда, још увек тамо. Јер, када се
у ретким тренуцима све примири, када утихне сва ова наша силна прича, одозго
као да се чује како нешто сипи, како упорно сипка.
