У својој првој књизи, коју чини
неколицина кратких прича и цртица, поезију у имену и повијести родног мјеста
аутор претаче у ведре и распричане дјечачке хронике, откривајући бројне
сликовите успомене и јасно сјећање на панонску равницу. Наговјештавајући је у
добро одабраном мотоу, преузетом из Андрићеве „Куле“, у Даљу је аутор
остварио своју најважнију намјеру: отео је од заборава и предао литерарном
памћењу своје дјетиње и младалачко искуство. Истанчаним стилом и осјећајем за
литерарну нијансу, аутор већ у самом наслову, као и много пута у тексту,
поетизује ону фину мисао о простору, далеким хоризонтима, ширини и
наговјештајима. Даљ, поетичан топоним у наслову ове збирке, име препуно
значења, милине и обећања, представљао је и представља за Горана Дакића „мали
свијет“, чије размјере и личносну вриједност није могуће обухватити. То је
лирска топографија источне Славоније, простор дјетиње среће, маштања и
играрија.
Дакићева проза је својеврсни
колаж, континуирани низ слика који се наставља и ниже као непрекинут ток моћне
и мирне ријеке. У том лирском простору доминира Дунав као персонификована
поетска стварност. Насупрот томе, за аутора и главног јунака збирке Даљ,
„велики свијет“ отвара своја врата уз ратни тутањ и поклич, заустављајући,
макар и метафорички, Дунав, еденску ријеку која запљускује обале Дакићевог исто
тако заустављеног дјетињства. Даљ је циклус препун слика, колорита,
успјелих минијатура. У првом дијелу присутан је сувишак дескрипције, а
прекрупни потези за једну аутобиографску прозу, уз извјестан број непоетичних
реминисценција и „раних јада“ чине да та проза веома често поприма одлике
споменара. Крупне потезе, који карактеришу портрет дерана у младости, у другом
дијелу књиге замјењују разноврсније приповиједачке нијансе, обликујући
импозантније и разнобојније фигуре, детаљније и успјелије описе. Фине лирске
досјетке, духовито изведене и изаткане мисли у таласастим преливима, понекад
непримјетно прелазе у вировите и непоетичне непријатности, стилске неравнине и
емотивно сиромашне пасаже. При томе прије свега мислим на интимне исповијести
синовљевске горчине, нека нападна инсистирања, Дакићеве гурманске
реминисценције и рибарско приговарање у већини прича. Па ипак, тешко је уочити
ту нијансирану разлику између дјетињства виђеног очима даљског дјечака и
даљског дјетињства у сјећању зрелог човјека. У обиљу хуморног и аутоироничног у
приповједачком стилу, језику и исказу Горана Дакића, понекад је премало управо
тог дјечака, а претјерано много зреле духовитости, научене и имитоване
литерарности. У Даљу су уочљиви прозраци Балашевићеве поезије,
подражавање лирске прозе Горана Петровића, бројни цитати и неке игре ријечима и
сликама. У тој и таквој духовитости су дозреле и оне поетичне и домишљате метафоре
настале повезивањем двају или више стварносних знакова у један, литерарни,
метафорички обликовани медаљон, својствен савременом прозном изразу.
А свима за сјећање на њега,
Горана Дакића, остави комад живота који се одронио оног дана када је напустио
тај лијепи крај, заклевши их да га, с времена на вријеме, износе на обале
Дунава, да гледа силне и многобројне ратне морнарице које сијеку ријечне
таласе, на исти начин на који су пресјекли и његово дјетињство, учинивши да
тако, безвољно и преко ноћи, не упитавши га шта мисли о злу званом рат,
одрасте.
Веома важно је нагласити да је Даљ проза изразито антиратног карактера и суптилно резигниране поруке против људског зла. Питорескни имажи из дјетињства у овој збирци имају свој бизарно-брутални пандан у бестијалним призорима рата у најближем сусједству са сликом смрти у ратној стварности. Искуство одрастања, избјеглиштва, потресне и поетичне сеобе из Даља у стварности изгубљеног дјетињства, расутих успомена и пријатеља, поприма на крају овог рукописа трагично-меланхоличну ноту носталгичног псалма 137.
Веома важно је нагласити да је Даљ проза изразито антиратног карактера и суптилно резигниране поруке против људског зла. Питорескни имажи из дјетињства у овој збирци имају свој бизарно-брутални пандан у бестијалним призорима рата у најближем сусједству са сликом смрти у ратној стварности. Искуство одрастања, избјеглиштва, потресне и поетичне сеобе из Даља у стварности изгубљеног дјетињства, расутих успомена и пријатеља, поприма на крају овог рукописа трагично-меланхоличну ноту носталгичног псалма 137.