Ријека дјетињства


Еуро Блиц и Арт принт, Бањалука, 2010.
У својој првој књизи, коју чини неколицина кратких прича и цртица, поезију у имену и повијести родног мјеста аутор претаче у ведре и распричане дјечачке хронике, откривајући бројне сликовите успомене и јасно сјећање на панонску равницу. Наговјештавајући је у добро одабраном мотоу, преузетом из Андрићеве „Куле“, у Даљу је аутор остварио своју најважнију намјеру: отео је од заборава и предао литерарном памћењу своје дјетиње и младалачко искуство. Истанчаним стилом и осјећајем за литерарну нијансу, аутор већ у самом наслову, као и много пута у тексту, поетизује ону фину мисао о простору, далеким хоризонтима, ширини и наговјештајима. Даљ, поетичан топоним у наслову ове збирке, име препуно значења, милине и обећања, представљао је и представља за Горана Дакића „мали свијет“, чије размјере и личносну вриједност није могуће обухватити. То је лирска топографија источне Славоније, простор дјетиње среће, маштања и играрија.

Дакићева проза је својеврсни колаж, континуирани низ слика који се наставља и ниже као непрекинут ток моћне и мирне ријеке. У том лирском простору доминира Дунав као персонификована поетска стварност. Насупрот томе, за аутора и главног јунака збирке Даљ, „велики свијет“ отвара своја врата уз ратни тутањ и поклич, заустављајући, макар и метафорички, Дунав, еденску ријеку која запљускује обале Дакићевог исто тако заустављеног дјетињства. Даљ је циклус препун слика, колорита, успјелих минијатура. У првом дијелу присутан је сувишак дескрипције, а прекрупни потези за једну аутобиографску прозу, уз извјестан број непоетичних реминисценција и „раних јада“ чине да та проза веома често поприма одлике споменара. Крупне потезе, који карактеришу портрет дерана у младости, у другом дијелу књиге замјењују разноврсније приповиједачке нијансе, обликујући импозантније и разнобојније фигуре, детаљније и успјелије описе. Фине лирске досјетке, духовито изведене и изаткане мисли у таласастим преливима, понекад непримјетно прелазе у вировите и непоетичне непријатности, стилске неравнине и емотивно сиромашне пасаже. При томе прије свега мислим на интимне исповијести синовљевске горчине, нека нападна инсистирања, Дакићеве гурманске реминисценције и рибарско приговарање у већини прича. Па ипак, тешко је уочити ту нијансирану разлику између дјетињства виђеног очима даљског дјечака и даљског дјетињства у сјећању зрелог човјека. У обиљу хуморног и аутоироничног у приповједачком стилу, језику и исказу Горана Дакића, понекад је премало управо тог дјечака, а претјерано много зреле духовитости, научене и имитоване литерарности. У Даљу су уочљиви прозраци Балашевићеве поезије, подражавање лирске прозе Горана Петровића, бројни цитати и неке игре ријечима и сликама. У тој и таквој духовитости су дозреле и оне поетичне и домишљате метафоре настале повезивањем двају или више стварносних знакова у један, литерарни, метафорички обликовани медаљон, својствен савременом прозном изразу.

А свима за сјећање на њега, Горана Дакића, остави комад живота који се одронио оног дана када је напустио тај лијепи крај, заклевши их да га, с времена на вријеме, износе на обале Дунава, да гледа силне и многобројне ратне морнарице које сијеку ријечне таласе, на исти начин на који су пресјекли и његово дјетињство, учинивши да тако, безвољно и преко ноћи, не упитавши га шта мисли о злу званом рат, одрасте.

Веома важно је нагласити да је Даљ проза изразито антиратног карактера и суптилно резигниране поруке против људског зла. Питорескни имажи из дјетињства у овој збирци имају свој бизарно-брутални пандан у бестијалним призорима рата у најближем сусједству са сликом смрти у ратној стварности. Искуство одрастања, избјеглиштва, потресне и поетичне сеобе из Даља у стварности изгубљеног дјетињства, расутих успомена и пријатеља, поприма на крају овог рукописа трагично-меланхоличну ноту носталгичног псалма 137.