Басара, Анђео атентата

У роману Анђео атентата (Лагуна, 2015) поново, након извјесног времена, имамо оног старог доброг Басару, духовитог, интелигентног, провокативног, на трагу најбољих традиција жанра рођеног из духа хумора, жанра у којем се као писац најбоље сналази. Као што веома добро знамо, постоји и онај други, натуштени, памфлетистички и дневнополитички настројени Басара, Басара за кога се врло често може помислити да, у духу самопорицања, литераризује искључиво негативне националне аутостереотипе. Овом свеопштом сатиром, међутим, Басара се изванредно насмијао не само своме сопственом него и бројним другим европским народима, наругавиши се и то нештедимице превасходно онима који су улазили у састав Аустроугарске монархије непосредно прије Првог свјетског рата или су били виновници и свједоци њене пропасти.

О сатовима и наградама

Тања Ступар Трифуновић, Сатови у мајчиној соби, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2014.

По први пут у новом жанровском руху Тања Ступар Трифуновић нас је обрадовала романом Сатови у мајчиној соби. Премда, то је роман који је у великој мјери лирски интониран, јер ауторка бројних досадашњих књига пјесама прозу овога романа гради препознатљивим стилом и поетским маниром, чак много зрелије и успјелије у односу на нека своја ранија пјесничка остварења. Штавише, усуђујем се да кажем да је роман Сатови у мајчиној соби до сада најљепша Тањина пјесма.

Unde malum Филипа Давида

Филип Давид, Кућа сећања и заборава, Лагуна, Београд, 2014.

НИН-ова награда за 2014. годину скренула је пажњу на чињеницу да је српска књижевност била и остала богата писцима јеврејског поријекла који су јој били и остали привржени у погледу културе, духовности, језика и идентитета уопште. Успјешнији и вјештији него остали српски романописци у 2014. години, према мишљењу НИН-овог жирија, био је Филип Давид, који је дјелом Кућа сећања и заборава дао једно релевантно романескно штиво, како у националном тако и у интернационалном домену. У тематском смислу и у најужем значењском оквиру ово је јеврејски роман, један од многих који се баве холокаустом, памћењем националног страдања и посљедицама тога памћења. Један од многих, иако далеко од оних најбољих и умјетнички најуспјелијих, овај роман проблематизује људско зло и бави се његовом конкретном манифестацијом, али и његовом метафизичком димензијом. То је универзални аспект Куће сећања и заборава и, чини се, уједно и највећа слабост овога романа.

Српски књижевни Вили Брант

Вук Драшковић, Исусови мемоари, Лагуна, Београд, 2015.

У једном од помпезних интервјуа датих непосредно уочи или поводом објављивања своје нове књиге и у не једном своме досадашњем јавном наступу, Вук Драшковић је упутио мање-више реторичко питање: хоћемо ли дочекати српског Вилија Бранта. На тај начин алудирао је на гест једног од најважнијих њемачких политичара након Другог свјетског рата, на његово извињење жртвама нацизма које је имало далекосежан одјек можда и највише због тога што је поменути политичар клекнуо и пред жртвама нацизма, али и пред преживјелима у рату. Драшковићева алузија на овај неупоредиви гест, међутим, представља површну литераризацију политичке митографије у новијој ексјугословенској историји, континуирану провокацију упућивану готово свим српским владама након ратова деведесетих и, што је најжалосније, перверзно додавање соли на рану свим жртвама тих ратова. Све то под изговором националне катарзе, а у режији једног, никоме симпатичног, маргиналног идеолога.

Петодинарке у оптицају

Горан Дакић, Петодинарке, СКД Просвјета, Загреб, 2014.

Нашом генерацијом вјероватно цијелога живота зваћемо оне који су се, деведесетих, барем једном нашли у избјегличкој колони или су на било који други начин напустили топли дом, замијенивши га хладним рођачким собичком или каквом другом негостољубивом одајом. Или оне који су, уз нешто више среће и у нешто другачијој улози, кроз прозор учионице што гледа на магистрални пут, с болом и страхом какав ваљда никада више неће осјетити, посматрали бескрајну колону невољника. Оне што су барем једном чули ријеч која ће у народу убрзо попримити сасвим погрдно значење и чак и гласовно узличити на један од смртних гријехова, ријеч упућену постиђеном себи или пак неком, у свом разреду новоме ученику. Или оне који су се, игром судбине каква се није тако ријетко играла у посљедњејшем рату, у само неколико година нашли и у једној и у другој, подједнако тешкој животној улози.

Povodom knjige „Via Romana“ Vuka Draškovića

Nova Draškovićeva knjiga pod naslovom Via Romana još jedno je u nizu izdanja Večernjih novosti koje ni po čemu ne ispunjava očekivanja ozbiljne književne publike. Odlična reklama prodala je i još uvijek u basnoslovnom tiražu prodaje Kusturičinu, Lauševićevu, Bajagićevu i mnogu drugu knjigu, ali se može i mora reći da je same autore, inače vrsne umjetnike, predstavila u prilično jadnoj literarnoj varijanti. Kritika još uvijek drhti pred šestocifrenim tiražima, za naše prilike više nego nevjerovatnim, ili prećutno prašta onima koji se po prvi put objavljuju kao pisci. No, kada se radi o novom romanu već iskusnog književnika Vuka Draškovića, kritika bi trebalo da bude oštra i argumentovana, gotovo nemilosrdna. Srpska književnost, kao i ostale nacionalne književnosti na eskjugoslovenskom tlu, već više od dvije decenije ne nudi ništa što bi na književnoj trpezi moglo da pruži vrhunski estetski užitak i da se pritom nazove remek-djelom nadnacionalnog, svjetskog značaja. Ispodprosječne knjige poput ove Draškovićeve, koje imaju iza sebe uigranu aparaturu, reklame i preporuke, obeshrabruju čitaoca i kritičara da traže i očekuju nešto više, nešto mnogo mnogo više.

Hodoljublje i hodočašće

Boris Maksimović, Hadžiluk plemenitom snu, Narodna biblioteka „Ivo Andrić“ Čelinac, 2014.

Hadžiluk plemenitom snu je naslov prve knjige Borisa Maksimovića, koja sadrži niz od dvadesetak vanredno zanimljivih autorskih zapisa s putovanja, odnosno zapisa u vezi s putovanjima uopšte. Oni čine zbirku atipičnih putopisa koji, i pojedinačno i kao cjelina, predstavljaju spoj neposrednog, ličnog iskustva i upoznavanja jednog autentičnog drugdje s čitalačkim iskustvom i naklonošću prema putopisnom žanru. Autor na književnu scenu stupa sveskom putopisnih minijatura, vođen jednom plemenitom namjerom, da u doba inverznog sistema vrijednosti ukaže na književnu i životnu važnost putovanja, kulture mobilnosti uopšte kao i na mogućnosti njene obnove u jednom učmalom vremenu i društvu. Jedinstvenim literarnim hodoljubljem, manirom starih putopisaca, živopisnim, mjestimično žargonskim stilom i, bez ikakve sumnje, umjetnički oblikovanom emocijom, autor dijeli utiske i spoznaje o drugom, ističući u prvi plan dostojanstvo putovanja kao čina hodočašća.

Поетски дух филолога


Бранимир Кршић, Черторезник, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Едиција Повеља, Краљево, 2012.

Непосредно пред Сајам књига у Београду појавила се књига стихова која завређује критичку пажњу и по много чему добром се препоручује читаоцима. Збирка пјесама Черторезник Бранимира Кршића објављена је у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева, у едицији Повеља која је и досад на најљепши начин представљала нова имена српске поезије. Збирка је филолошки снажно армирана и као таква садржи неколико битних елемената који је везују с претходном збирком истог аутора, Обичне пјесме. У исто вријеме она је стилски далеко превазилази и надраста.

О критичком издању Целокупних дела Десанке Максимовић



Максимовић, Десанка (2012), Целокупна дела, Београд: Задужбина Десанка Максимовић“ЈП Службени гласник Завод за уџбенике.

за оне који су само срцу
верна паства
Десанка Максимовић

Објављивањем Целокупних дела Десанке Максимовић успјешно је окончан вишегодишњи пројекат за који су заслужни у првом реду научни радници окупљени у Задужбини која носи име велике српске пјесникиње, а српска књижевност је богатија за још једно критичко издање. Проф. др Слободан Ж. Марковић био је предсједник великог научног тима и координатор обимног научног посла, управљајући капиталним пројектом који је, и поред свих тешкоћа, обављен у континуитету, компетентно и успјешно. Поред проф. Марковића у Приређивачком одбору били су окупљени најбољи познаваоци књижевног стваралаштва Десанке Максимовић и истакнута имена српске науке о књижевности: академик Радован Вучковић, проф. др Станиша Тутњевић, проф. др Душан Иванић, проф. др Миодраг Сибиновић, проф. др Бошко Сувајџић, проф. др Бојан Ђорђевић, проф. др Александра Вранеш, др Ана Ћосић Вукић, др Нада Мирков Богдановић, Зорица Ивковић Савић и Радован Поповић, док проф. др Љубица Ђорђевић и проф. др Живан Живковић нису доживјели да Целокупна дела којима су дали велики допринос буду објављена. Целокупна дела су урађена према начелима за израду критичких издања (САНУ), а у складу са специфичностима и карактеристикама књижевног дјела Десанке Максимовић (о чему су дате подробне напомене). Најављено је и дигитално издање које ће бити објављено на сајту Народне библиотеке Србије и Задужбине „Десанка Максимовић“. Уредник цијелог подухвата, проф. др Станиша Тутњевић, у тексту написаном поводом објављивања овог импозантног комплета, нагласио је да је пројекат израде цјелокупних дјела Д. Максимовић досад код нас најобимнији и најсложенији колективни научни и културни подухват ове врсте. Свој научно-издавачки карактер овај пројекат је испунио у сарадњи са Службеним гласником и Заводом за уџбенике, а резултат је преко осам и по хиљада страна Целокупних дела. Ваља напоменути и да је својеврсну претходницу овом издању представљао успјешно окончан посао на изради и издавању критичког издања збирке Тражим помиловање које је приредио Станиша Тутњевић (2005).

Компаратистика сродних књижевности


Крајем 2011. године у издању београдске куће „Службени гласник“ појавиле су се двије књиге које можемо окарактерисати као комплементарне, и то прије свега због чињенице да њихови аутори на темељу компаратистичког методолошког концепта приступају проблему проучавања и поређења јужнословенских књижевности. Звонко Ковач, редовни професор на Одсјеку за јужнославенске језике и књижевности Филозофског факултета у Загребу, аутор је књиге која је објављена под насловом Међукњижевне расправе – Поредбена и/или интеркултурна повијест књижевности и која представља ново, проширено и реактуелизовано издање (у односу на издање из 2001. године). Књига представља плод његовога дугогодишњег истраживања јужнословенских књижевности и култура и у њој се на више мјеста расправља о научним, али и наставним могућностима компаративног утемељења јужнословенске филологије. Бројне опсервације у вези са осјетљивим питањима националних филологија и њиховог међусобног дијалога, као и питањима компаратистике сроднојезичких или истојезичких књижевности, аутор даје као искусан научни радник и познавалац специфичних прилика на јужнословенском књижевнојезичком простору. И књига Размеђа књижевних токова на Словенском Југу Станише Тутњевића настала је као досад можда најобухватније настојање да се компаратистичком методологијом приступи тумачењу појава и процеса на јужнословенским књижевним просторима.

Извјештај о Прашком гробљу


Све је до те мере јасно да бих се готово насмeјао да нисам обузет ужасом.
Ернесто Сабато
О јунацима и гробовима

Наравно, рукопис је и у овом, шестом роману Умберта Ека формално-структурално подручје око којега и унутар којега аутор, препознатљивом вјештином и ненадмашним умијећем гради романескну зиданицу свог новога дјела. Ако је у Имену руже, вођен путевима сопственог усуда, рукопис коначно доспио у руке свога приређивача, у Прашком гробљу рукопис свједочи о бешчасном путешествију једне идеје, о њеном бескрупулозном плагирању и нарастању до степена опште помаме. У Прашком гробљу рукописи нису похрањени у митском и мистичном лавиринтном здању, не умножавају се као палимпсести нити одражавају узвишену идеју свеопште библиотеке. У овом роману лажни документ није тек литерарна категорија којом писац осваја терен поетичке вјеродостојности. У Прашком гробљу рукопис садржи биљешке једне опскурне личности и свједочи о настанку и утицају дјела које одражава најмрачније људске инстинкте, при чему је свједочени рукопис у пуном смислу те ријечи лажни, фалсификовани документ.

Басара данас


Поводом романа Почетак буне против дахија (2010) и Mein Kampf (2011)

Светислав Басара (1953) могао би се назвати најзначајнијим живим српским писцем уколико би се његовом умјетничком таленту и стваралачкој плодности прибројала склоност ка провокативној књижевној акцији и његов ангажман у јавном животу. Умјетничке и ангажоване елементе у досадашњем књижевном дјелу и јавном дјеловању Светислава Басаре најчешће и није могуће одвојено посматрати. То су елементи који у литерарним и публицистичким варијацијама откривају снажну, упечатљиву енергију која већ више деценија прати, а понекад и намеће стваралачки ритам српске књижевности. Басара пише и о њему се пише. Недавно је објављен и тематски број часописа Градац (број 178–179, година 38, 2010–2011), посвећенен Басари. У темату је садржан избор текстова и одломака из Басариних репрезентативних дјела, као и респектабилан зборник публицистичких текстова, стручних и научних радова о његовом досадашњем стваралаштву. Басара представља узданицу једног значајног дијела српске јавности, нарочито у културноумјетничком, друштвенокритичком и политичком погледу, али и предмет оштре критике и полемике која је усмјерена према њему самоме и његовом специфичном стилу. Ова двојност, у напуклом огледалу Басариног дјела, одраз је добро познатог политичког и идеолошког контраста Србије. На поетичком плану „пукотина“ се најчешће протеже за рачун критичког, али понекад и на штету умјетничког идентитета Басариних дјела.

Даблин и Даблинци

Dublin can be heaven...

Књижевност је у ткиву града Даблина, ријечи су у његовим темељима. То су само неке од метафора на ирским сајтовима, који су у протеклих неколико мјесеци у први план истицали избор града Даблина за Унесков Град књижевности 2010. Након Единбурга, Мелбурна и Ајове, Унеско је у јулу 2010. године ово значајно признање додијелио и Даблину. Савремени Даблинци га дугују у првом реду писцима који су рођени у овом граду или су за њега везани књижевним нитима, који су створили једну велику књижевност на темељима причања и мишљења, бесконачних разговора јунака и књижевне енергије која извире из традиције, ирског идентитета, патријархалног католицизма, али и потребе да се артикулишу неке модерне теме.

Empathy for the Devil


Српска књижевна задруга, коло 102, књига 689, Београд, 2010.
Књиге попут елегантних издања Српске књижевне задруге, према којима се библиофили односе с посебним пијететом, у бањалучке књижаре одавно не долазе на „велика врата“, врата културе, књижевности, па ако је потребно и врата тржишне логике. Бањалука и Крајина уопште нису безначајно тржиште нарочито ако се узму у обзир чињенице које говоре о великој потражњи књига које није могуће пронаћи у продајним каталозима овдашњих књижара. Одавно смо већ навикнути на одричне одговоре и слијегање раменима сваки пут кад пожелимо да купимо неко мање комерцијално а више литерарно издање, издање које у најмању руку не понижава укус образованог читаоца. Нарочито тешко стање је када се ради о науци о књижевности: нађе се тек понека књига као свједочанство о несистематској и чудновато селективној понуди. На којој страни и у којој економској пошасти бисмо могли тражити „кривца“ за то – то нам, овако опскрбљенима, и није много важно. Важно је да ипак постоји могућност да се књига „наручи“, тако да нико није на губитку: ни издавач, ни посредник, ни продавач, па ни заинтересовани читалац односно стрпљиви купац, иако ће посљедњи у овом низу изгубити „тек“ неколико седмица чекања. Наручивање је полуприватно, јер путем интернета и није могуће купити књигу која се продаје у Србији. Јесте, али опет уз извјесне компликације које само изверзиран и редован наручилац има стрпљења превазилазити. Но, и поред ових потешкоћа, заузврат, библиофил добија сатисфакцију у виду ишчекивања, као у стара добра времена када књига није била тек серијски производ и артикал са свим пратећим кодовима.

Единбург, град причā


У Единбургу није могуће бити писац, а не бити свјестан да су у том граду постојале многе претходне генерације писаца које је град издржавао и инспирисао. Посјетилац, који у Единбург долази возом преко Станице Веверли (именоване према првом роману Валтера Скота) ка Улици Принчева, не може а да не примијети споменик Валтеру Скоту, који са својих око шездесет метара висине представља највишу структуру на свијету, саграђену да прослави живот писца и његову заоставштину. Постоје и бројне друге статуе и меморијалне тачке широм града, у почаст Роберта Луиса Стивенсона, Роберта Фергусона, али и најпознатијег детектива на свијету, Шерлока Холмса. Ту су и пабови који носе имена Џекила и Хајда и Конана Дојла. Шетајући од Единбуршког дворца низ дио града који је познат као Royal Mile, на малом простору наилазимо на Музеј писаца (посвећен Скоту, Стивенсону и Роберту Бернсу), на двије главне градске библиотеке, просторије најуспјешнијег независног шкотског издавача Canongate Books, а ту су и Scottish Storytelling Centre, Scottish Book Trust, те Scottish Poetry Library. На крају ове шетње налази се новија грађевина, дом Шкотског парламента, на чијим вањским зидовима су уклесани цитати шкотских писаца. Књижевност, чини се, није само дио градског насљеђа, него и саме структуре овог мјеста.

Један поглед на Бел епок


Европски континент су у посљедњим деценијама XIX и у првој деценији ХХ вијека и све до Првога свјетског рата захватиле бурне промјене широких размјера, које су се одражавале у сферама културног и политичког живота, те научног, технолошког и економског развоја и које се могу назвати епохалним. Значајне промјене на пољу природних и друштвених наука, које су једним дијелом утицале на умјетничко стварање и културни живот цијеле Европе, осам­де­се­тих годи­на XIX ви­је­ка пратио је методолошки заокрет у научним дисциплинама који се на западу огледао у реакцији на позитивизам, сцијентизам, рационализам, објективизам и материјализам. У науци, као и у области књижевног и умјетничког стварања, почела је значајно да партиципира филозофија ирационалног, идеалистичког, метафизичког, спиритуалног и „несвјесног“.

Поезија љубави


Петровград, Зрењанин, 2011.
Пјеснички сензибилитет Маје Благојевић сазрео је у духовном завичају хришћанске вјере и православне цркве, а сама збирка Комадићи неба настала је у мелодичном сагласју лирике и молитве, у осјећању безусловне, узвишене љубави. Већина пјесама ове збирке, према садржини и у својој духовној суштини, има одлике молитве, а према форми, те према стилској и естетској вриједности то су ванредно лијепе лирске пјесме. Ова чињеница говори нам да ће Комадићи неба постати дио оног најдужег тематско-мотивског тока српске лирске поезије који има извориште у традиционалним и духовним вреднотама и који се и данас актуелизује у молитвено-литургијском карактеру стваралачког чина. Та нераскидива веза индивидуалног талента са традицијом религиозног пјесништва манифестује се и као једноставна љепота одмјереног и допадљивог лирског израза, љепота која се у овом дјелу огледа у смјерно-срдачним манирима истинског вјерника.

Време разделно



НИН-ова награда за најбољи роман у 2010. години додијељена је Гордани Ћирјанић за остварење под насловом Оно што одувек желиш и то након једног мучног периода спорадичних, али интензивних оспоравања овог престижног књижевног признања. Посљедњих неколико седмица пред проглашење, у јавности су се појавили бројни текстови који су НИН-ову награду, њен историјат, симболику и значај у српској књижевности представили у негативном свјетлу, трудећи се да дискредитују вишедеценијско насљеђе које се стварало и у знаку ове награде, чланове актуелног жирија, али и писце који се нису били одлучили да прихвате раније упућени позив на бојкот. Неки од тих текстова су веома озбиљно, храбро и аргументовано написани и, да у себи не садрже толико горчине и негативизма, били би сјајан повод за полемику око статуса и статута НИН-ове награде, те око неких дискутабилних трендова у њеној, иначе поштовања достојној, традицији. При томе, неки од текстова прелазе границе добре мјере и доброг укуса, штавише темеље се на говору мржње, који је у њима и основни садржај и основни „аргумент“.

Црвено од злата


W. W. Norton & Company, New York – London, 2009.
Manu propria scriptum a C. G. Jung anno Domini MCMXV in domu sua Kusnach Turicense

Мотив, не тако риједак ни необичан у књижевној умјетности, омиљен код литерарних сањалица, постао је стварни догађај. Фантазија о пронађеној књизи, скривеном умјетничком благу, обистинила се а ипак није изгубила ништа од своје привлачне снаге и бајковитости. Рукопис који је дуго био похрањен у недоступним одајама породичне традиције и чији се излазак на свјетлост дана дуго призивао и очекивао, постао је стварна књига. И то каква: нарочита, изузетна, привлачно тајанствена. Херметично-езотерични записи и илустрације надахнуте активном имагинацијом и алхемијском симбологијом чине ову књигу изванредном појавом и у научним и умјетничким круговима. Црвена књига Карла Густава Јунга (1875–1961), коју имамо пред собом засад само у преводу на енглески језик, открива нам изванредан ум и изванредан рад не само врсног психолога, него и талентованог умјетника и калиграфа.

Ријека дјетињства


Еуро Блиц и Арт принт, Бањалука, 2010.
У својој првој књизи, коју чини неколицина кратких прича и цртица, поезију у имену и повијести родног мјеста аутор претаче у ведре и распричане дјечачке хронике, откривајући бројне сликовите успомене и јасно сјећање на панонску равницу. Наговјештавајући је у добро одабраном мотоу, преузетом из Андрићеве „Куле“, у Даљу је аутор остварио своју најважнију намјеру: отео је од заборава и предао литерарном памћењу своје дјетиње и младалачко искуство. Истанчаним стилом и осјећајем за литерарну нијансу, аутор већ у самом наслову, као и много пута у тексту, поетизује ону фину мисао о простору, далеким хоризонтима, ширини и наговјештајима. Даљ, поетичан топоним у наслову ове збирке, име препуно значења, милине и обећања, представљао је и представља за Горана Дакића „мали свијет“, чије размјере и личносну вриједност није могуће обухватити. То је лирска топографија источне Славоније, простор дјетиње среће, маштања и играрија.

Путничке слободе


Није тешко наћи одговарајуће поређење, које би сликовито и метафорички показало опште расположење у Републици Српској поводом новостечених путничких слобода. Послије скоро двадесет година визног императива у ери накарадних граничних прелаза, спотичући се о простор-вријеме постконфликтне реалности и, уопште, одвикавајући се од чињенице да је за путовање наше насушно (некад било) неопходно само добро расположење, овдашњи човјек можда и неће схватити право значење визне либерализације. Постоји стварна могућност да наша понижена и увријеђена врста остане трагично равнодушна на отворена врата европских путева. Данас је геније путовања пуштен из боце, скоро па тачно годину дана након што се то десило Србима с оне стране Дрине. Сезона у паклу је готова, рекао би Филип Мире, желећи нам, ваљда свима, добродошлицу у својој легендарној Bienvenue aux Serbes.

Кино-новела Горана Петровића


Новости, Београд, 2010.
Ни приликом претходног сусрета с текстом „Испод таванице која се љуспа“ Горана Петровића читаоцу није било тешко уочити неке истовјетне поетичке елементе којима су грађена и ранија дјела овог аутора, као ни чињеницу да је свом приповједном стилу Петровић придодао и одлике изразите филмичности, управо маниром синеаста који вјештим кадровима и секвенцама остварује увид у интимне свјетове и са веома мало детаља обликује једну универзалну поруку. Такве одлике наслиједила је и ова, проширена верзија текста, сада већ романа, који је објављен под истим насловом и жанровски одређен као кино-новела. Нема сумње да је Петровић и овом литерарном надградњом потврдио своје изванредно приповједачко мајсторство, нарочит таленат и раскошну пјесничку визију. Свако ко је гледао телевизијски филм „Ближњи“ (2008) могао се увјерити да се Горан Петровић потврдио и као врстан сценариста, који је као литерарни предложак филма искористио неколико својих приповједака.